Došao mi je u goste rođak iz Austrije.
Nije bio u Srbiji poslednjih pet godina.
Ja otvorio hladno pivce, nasekao pršutice, sira, a on pravo pa pred televizor.
Hoće da gleda.
Dobro, možda je tamo tako navikao.
Odmah je počeo da bode po daljinskom.
Na 4. kanalu počela odbojka, kvalifikacije, dobra utakmica.
Ne valja njemu.
Prebacio je na 5. kanal. Tenis, Vimbldon, polufinale, prava poslastica.
Ma jok, bode on i dalje.
Okrenuo je na 8. kanal. Tu izveštaj iz naše lige, najbolji golovi, super stvar.
Neće ni to.
Otišao na 1. kanal. Finale plej-ofa, sjajna utakmica.
Vidim da mu se ni to ne svidja, pa mu predložim Sportski kanal.
Možda više voli strani sport.
Gleda on mene čudno, nešto mu nije jasno.
Kaže da mi nismo normalni.
Kao, zemlja u rasulu, haos, opšta propast, a mi se zezamo.
Mi smo, kao, totalno neinformisani.
Gde su vesti, informacije, analize, rasprave?
Šta mi mislimo, znamo li šta se o nama govori u Austriji?
„ Zadnje je vreme da se spasavate“, kaže sav zapenušao.
„ Nema više čekanja, vreme ističe!“
I još je on nešto bulaznio, ali ja ga nisam više slušao.
Uzeo sam mu daljinski i prebacio na 2. kanal.

Počinjalo je finale kupa.