Toliko truda, inspiracije, vremena. Toliko reči, saveta i opomena. Toliko ljubavi… I evo me sada u vozu. Da prekratim dug put, pišem nastavak priče zbog koje putujem. Priče koja me je napokon obuzela, zbog koje se osećam ispunjeno. Poluzatvorenih očiju ovo pišem, čisto da bih podsetila sebe kako je ponovo sanjati o nečemu…
U poslednje vreme, ovo je jedina želja koja je našla mesto u mojoj mašti, ono veliko, počasno mesto. Sada je udišem i osećam miris svoje sreće i mira nakon ”borbe”. Lagano padajući u san, ispuštam olovku.
Austrija, moćna zemlja, tako sam čula. Bogata istorija isprepletana raznim usponima i padovima. Nekada osvajač, nekad ponosni gubitnik koji gleda poraz kao osudu.
Beč, grad pomenut toliko puta, da reči vrcaju od želja. Grad arhitekture umiruje oči turista koji žele odmor nakon napornog. Sve je tako očuvano i željno divljenja. Pogledi, sada mirnih turista, pažljivo i procenjivački ocenjuju svaku liniju kojom je ukrasen ovaj grad. Osećaju tu misteriju, dah prošlosti. I prepustaju mu se potpuno, bez granica lete i odmaraju. U takvom okruženju, i njihovi duhovi postaju mistični, ili pak razigrani, željni starinskih novina, željni istraživanja.
Milion i po stanovnika koji žive sa starim duhom, i ko zna koliko ljudi koji jednostavno upijaju i uživaju. I onaj divni deo do Dunava, sigurno podseća na Srbiju, na Beograd. Moj komšijski grad kome pridajem važnost. Tamo ima mira, samo pored Dunava, možda zato sto nam je iz Beča, Bratislave i Bukurešta doputovao isti, a možda samo zato što voda širi pozitivnu energiju, ne znam. Beograd ima istoriju, uglavnom razrušenu ratovima tako da nema mnogo starinskog duha. Ljudi se neprekidno doseljavaju ili odande odlaze preko granice, gužva je i živi se brz život na usću Save u Dunav. Beograd je srpsku istoriju lagodno prepustio ostalim srpskim gradovima koji su bili prestonice naše stare zemlje, prepustio se evropskim standardima i postaje urban.
A Beč, u njemu postoji opera, zar ne? Moja zemlja ima nekoliko mesta gde bi se ona mogla izvesti, ali ona nisu tako raskošna kao što je, kako ja zamišljam, raskošna Bečka opera. Mislim da je Beč jedan od danas retkih gradova koji ceni onu pravu umetnost. A kakva bi to umetnost bila bez plesa, moje velike strasti? Zamisli samo! Videti kako Bečlije izvode Bečki valcer, ples elegancije i mističnosti koja se krije u svakom od nas, izaziva neki poseban osećaj u meni. Želim da vidim umetnost u svom „prirodnom“ okruženju.
Jeste da sam mlada i, kao većina mladih, pomalo okrenuta novinama, ali uživam i duboko poštujem začetke svetskih kultura i umetnosti.
Dok me raskoš kojom blista grad tako omamljuje, neudobnost sedišta me je probudila. Kao i obično, prvo pogledam na sat, ima jos vremena do napustanja voza. Odlučila sam da posmatram okolinu, ili da jednostavno gledam kroz prozor, možda ću se tako sabrati i uspeti da opišem uzbuđenje koje osećam. Ubeđena sam da ću uživati, pa mi se nigde i ne žuri.
Pogled kroz prozor mi je vratio sanjalački osmeh, vreme je bilo odlično – sunčano sa po kojim oblakom koji putuje u mom pravcu, a horizont se gubio u dnevnoj magli.
Uzbuđenje u meni raste, ko zna šta ču sve videti, jedva čekam da stignem.