„Dobar dan! Ti si Vuk? Ja sam tvoja ćerka. Došla sam da kažem da te mrzim. Zbogom!“, rekla je Eva.

17 godina ranije
Sophie i Vuk su studenti. Upoznali su se na balkonu. Sophie je jela krišku hleba s ajvarom i ugledala Vuka. Čitao je naglas. Učio ispit. „Tehnologija…“ nečega. Razgovori preko balkona njihovih iznajmljenih stanova na Dorćolu su postali rituali. Pili su kafu. Sophie je Vuku kuvala kafu „meinl“; Vuk je Sofiji pekao kafu „minas“ i služio u fildžanu.
„Otkud ti fildžan?“, upitala je Sophie.
„Kupila babuskera. Znaš li kavanu „Kod Laze“, drugi ćošak od nas? E, gazda Laza je pozajmljivao novac od reketaša. Nije se izvukao. Prodao je sve. Babuskera skuplja stare stvari. Živi tako što prodaje stare ploče strancima.“
„Prodaje ploče?“, pitala je gledajući u njegovu šaku koja je držala cigaretu.
„Da, retke stare ploče iz dvadesetih godina. Vjerovatno su Hitler i Tito đuskali uz njih… sve sa babom.“
„Sram te bilo“, rekla je smejući se, „tako ti o svojoj baki.“
„Nije mi to baka. Ona mi izdaje stan, vještica jedna. Broji mi koliko puta sam povukao vodu u toaletu. Ti živiš kod bake?“
„Ne. Ja sam sa gazdaricom zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju. Kada umre, ja ću dobiti stan. Za to vreme ja joj kuvam, perem, peglam. Moji roditelji iz Pančeva šalju novac za njene lekove. Ona nema nikog, sem daljih rođaka koji je ne posećuju. Mada, silno očekuju kada će stara da pandrkne, pa da naslede stan.“
„Ali neće moći da ga naslijede zbog ugovora. Neki ljudi su napravili dobar biznis od toga.“
„Ovo nije biznis. Gazdarica je Švabica kao i ja. Poznavala je mog deku. Sačuvala je živu glavu tako što se pred kraj rata udala za Srbina, partizana.“
„Pazi se da njeni rođaci ne dođu da ti pucaju u koljena. Možda i ja predložim ovoj mojoj da sklopimo ugovor. Bolje to, nego da je upucam ko Raskoljnikov“, rekao je smejući se. „Nisam znao da si Švabica.“
„Ahaa. Sofija, odnosno Sophie Kepler, potomak Johannesa Keplera.“
„Onog astrologa?“, upitao je dignuvši obrve iznenađen.
„Hm… astronoma.“
„Šta to miriše?“, pitao je.
„Prebranac s kobasicama. Ostaviću ti. Gazdarica jede ko ptičica, a ja sam na dijeti.“
„Ne, hvala!“, rekao je ponosno. „Pečem pogaču. Zanima me pekarsvo. Najvjerovatnije ću napustiti studije. Ionako ne mogu da ih financiram.“
Vukov otac je poginuo u ratu. Sestra se udala za Hrvata i otišla na Novi Zeland; još se nije javila. A Vukova majka? Pati od depresije. Živi kod brata u Vršcu, gde radi na jednom vinogradu. Ovo će Vuk saopštiti Sophie kada, po koznakoji put, budu slušali ploče.
„Ajde, dođi kod mene na vruću pogaču s mašću i tucanom paprikom“, rekao je pa bacio pikavac s balkona, „ajde, pa da slušamo ploče“, nastavio je cinično se smejući i uputio k sobi.
„S mašću?! Odvratno!“, rekla je žustro sebi u bradu. „Dolaziiim!“, viknula je.
Sophie i Vuk su voleli da šetaju Beogradom. Zapravo, Sophie je volela da na nogama krstari Starim gradom, a Vuk je samo voleo da bude kraj nje. Upoznali su svaki kutak Kalemegdanske tvrđave. Jednom kad su se spustili od Zindan kapije, seli su na travnjak pred Crkvom Ružica i zavetovali da će se venčati u njoj. Zapravo, Sophie je želela da se uda, a Vuk je samo želeo da bude kraj nje.
„Zvaće se Ruža, ako bude žensko“, rekla je milujući stomak.
„A, ako bude muško, zvaće se Ružan“, odgovorio je Vuk.
„Ne, dummkopf, zvaće se Stefan, po tvom ocu. I živećemo na salašu.“
„Slušaj me, Sofija, vrlo dobro. Rešio sam. Otići ću u Beč. Oženiću se Austrijankom. Dobiti austrijsko državljanstvo. A, onda ću doći po tebe.“ Legao je na travnjak. Nije se obazirao na ukor da se čuva krpelja. Ukorila ga je zbog krpelja, jer nije više imala snage da ga kori zbog ideja. „Radiću kao pekar. Tamo ako radiš, uspećeš. Ovdje… Što si bezobrazniji, više te poštuju. Izbjegavaj skotove, ali budi skot. Čuvaj se ulizica, ali se ulizuj. Podmićuj vlast, druguj s opozicijom. Laktaj se! I laktaj! I da, ako umiješ nešto da radiš, pa to je lijepo od tebe. Kakav god put sebi da postaviš, ne znaš šta te očekuje na kraju.“
„Vuče, idealizuješ stvari. Znaš li da za Nemce Balkan počinje u Beču?“
„Ovo je moja konačna odluka. Sve sam dogovorio. Brak za osam hiljada maraka,“ a onda se okrenuo k njoj i rekao samouvereno, „to je zaista povoljno.“
Pogledao je ispred sebe i završio s pljeskavicom. Pod njim su bili kružni kolutovi luka.
„Jesi li završio s pljeskavicom? Odlično. Više neću morati da slušam tvoje mljackanje.“
Te večeri Vuk je razmišljao još jednom o svom planu. Nije više mogao da misli. Babuskera je uletela u stan sva zadihana.
„Pala Krajina!“ viknula je. „Dolaze mi rođaci iz Knina. Oni tvoji, izdali srpstvo.“
„Moji su koliko i vaši“, odgovorio joj je.
„Ma, gubi se odavde!“
Više nije razmišljao. Otputovao je. Iz džepa je izvadio papirić na kom je pisalo: Anna Maria Kraus, Mariahilferstraße 137, Wien. Preko tog natpisa bio je trag karmina Sophienih usana.

Sada
Vuk je već šesnaest godina u braku s Anna-Marijom Kraus. Imaju ćerku i sina. Vuk je zajedno sa trojicom kolega vlasnik pekare „Unser Brot & Gebäck“ na Naschmarktu. Bio je pio kafu melange i jeo štrudlu s jabukama, kada mu je sin rekao da ga jedna lepa devojka čeka na vratima.
„Wann werden wir in den Prater gehen, Papa?“, pitao je sinčić, ali ne dobi odgovor.
Došao je na vrata.
„Dobar dan! Ti si Vuk? Ja sam tvoja ćerka. Došla sam da kažem da te mrzim. Zbogom!“, rekla je.
Brzo je obuo patike držeći štrudlu u zubima. Jabuke su curele po bradi. Nozdrve su upijale miris cimeta. Tražio je devojku. Nedaleko od stana, ugledao je. Sedela je na klupi. Prišao joj je s leđa i seo pored nje.
„Ne idi“, tiho je izustio.
„Neću. Vidiš da jedem.“
Devojka je jela käsekrainer, kranjsku kobasicu sa sirom u kifli. Ćutali su. Slušao je kako žvaće i mljacka. Pred kraj popila je naiskap konzervu piva ottakringer. Podrignula je tako da je Vuku bilo neprijatno. Devojka je ustala i krenula.
„Čekaj Ružo“, rekao je Vuk.
Devojka je stala. Okrenula glavu prema Vuku, spustila tanke obrve i namrgodila se.
„Moje ime je Eva!“
Nastavila je da hoda te zaustavila fijaker. Vuk se popeo za njom.
Sedeli su i ćutali.
„Moj sin“, počeo je, ali ga je Eva prekinula.
„Ne slušam te… trala la…“
„Ima osam godina. Sa šest godina je otet. Njegov učitelj ga je oteo. Držao ga u podrumu. Koristio za prosjačenje. Njih četvoro je bilo u grupi. Šestoro dece su koristili za prosjačenje. Obično su ih nalivali alkoholom kako bi ih uspavali. Žene iz grupe su ih držale u naručju i prosili po ulicama.“
Eva više nije pevušila „trala la“, već je ćutke razgledala grad.
„Jednom kada sam šetao kraj Dunava sa ćerkom, ugledao sam majku i dijete kako prose i iz pantala izvadio sitniš. Kasnije sam shvatio da je među sitnišem bio novčić s likom Johanna Straussa. Ćerka i sin su voljeli da slušaju „Na lijepom plavom Dunavu“. Tada bismo u stanu svi zajedno igrali valc. Dva dana kasnije zvali su nas iz policije. Moj sin je u desnoj šaci grčevito držao novčić Johanna Straussa. Otkrili su ih tako što se jedan debeli turista sapleo o njih na keju. Nastala je galama. Došao jedan policajac… Mitar sada ima cirozu jetre.“ Spustio je glavu među šake. Eva je videla vene na njegovim rukama. Setila se da joj je majka pričala kako je kod njenog oca najviše volela vene poput brazda na šakama.
Eva više nije razgledala grad. Pogledala je Vuka u oči.
„I šta ja sad mogu da kažem na to, sem da ćutim. Tebe je bar imao ko da sasluša,“ rekla je gledajući ga povijenog.
Stigli su do Karlskirche. „Vuče, daj ovo Mitru.“ Izvadila je iz ruksaka razglednicu Futoga, varoši na sredini toka Dunava. „Mi držimo salaš kraj ovog mesta. Ova zgrada ovde je“, pokaza mu na razglednici, „dvor grofa Andreja Hadika. U njemu je Johann Strauss mlađi komponovao „Na lepom plavom Dunavu“. Zbogom“, rekla je i pomilovala ga po kosi.
Eva se probudila na palubi kruzera ušuškana u stolici. Gledala je u sat Petrovaradinske tvrđave, i gledala. Mala kazaljka pokazuje jedanaest, a velika dvanaest. Dakle, pet minuta do dvanaest. Uzela je telefon.
„Halo mama, volim te! Stižem kući… Štrudla s makom? Sjajno!“