„Ako ne ubiješ bar jedno, ništa nisi uradila“, upozorava nečiji glas.
Žena, kojoj iz dubine crvene fotelje viri samo oblak plavetno-crne kose, ćuti. Iz sebe ispušta srebrnkasti pramen dima, koji se penje ka tavanici, tamo za trenutak zastaje gužvajući se kao da okleva, a onda naglo juriša ka odškrinutom prozoru. Ubrzo se ponovo čuje ujednačen zvuk najsličniji onom kojeg su, nekada davno, proizvodile pisaće mašine, samo mnogo mekši i prijatniji za uho.
„Ne mogu svi biti pobednici, zar ne? Neko mora i da strada“, nastavlja isti glas.
Crnokosa se malo, skoro neprimetno, naginje napred – verovatno da bi upotrebila pepeljaru. Zatim se čuje jedno kratko „klik“, pa udarac (metalnog upaljača?) ublažen toplinom drvenog stola i tanušan dim započinje novu igru.
„Ma daj, ne misliš valjda da ih sve ostaviš u životu! Posle toliko ružnih reči, prljavog veša na sve strane, posle svih tih lagarija? Pa to jednostavno ne ide. Optužiće te za nedoslednost, videćeš!“
Nevidljivi prsti hitro skakuću po isto tako nevidljivim tipkama. Čuje se samo zvuk tog strogo kontrolisanog pretvaranja misli u slovne oznake. Priča na papiru odmiče, sudeći po ujednačenom zvuku – brzo i lako. Ali u sobi sve to prati teška tišina zasićena ženinom ćutnjom i nestrpljenjem neznanca koji joj, sudeći po komentarima, šumno i vrlo nepristojno, diše za vratom i preko ramena virka u napisano.
„Pobogu, zar zaista misliš da ćeš tako lako da se izvučeš? Urazumi se, molim te. Zar si zaboravila zlatno pravilo: puška koja u prvom činu o klinu visi, u trećem mora da opali. Mora i tačka!“
Poluskrivena u fotelji, žena se i dalje ne oglašava.
„Poslušaj me jednom u životu. Njemu oficirska čast ne dozvoljava da olako pređe preko svega. Da mu tamo neki žutokljunac nabija rogove pred očima cele varoši, to on stvarno ne sme da dopusti. Ili mu dozvoli da je kazni ili mu skini epolete. Bolje je i njega samog da ubiješ, nego da se sve završi večerom za troje. Ovo je Balkan, sestro. Duša nam je, još uvek, vrednija od zlata. I za manju stvar ovde pada krv, a ti mi tu mudruješ…
Mrmoljiš u nedra, pa te ne razumem. Da li si to rekla da sa takvim razmišljanjem ne možemo u Evropu? Jesi? E pa, možemo mi, draga moja, i hiljadu puta da uđemo u Evropu, ali sa sobom ćemo uvek tegliti i sav svoj prtljag. Inat, uzavrela krv, isterivanje pravde, rad u korist svoje štete, sklonost da se ne vidi dalje od svog nosa, mišljenje onom stvari umesto glavom, jezik brži od pameti…Sve su to tereti kojih se teško možemo osloboditi. To je naš usud, naše nasledstvo-prokletstvo, šta se tu može. A to tvoje trućanje o emancipaciji, to je čisto gubljenje vremena. Ko će, bre, u tu priču da poveruje?
Treba uzeti u obzir olakšavajuće okolnosti? To što ni ona ni on nisu planirali da se zaljube? Desilo se slučajno, je li? Ma nemoj! Dok je njen muž stražario na braniku domovine, ona je, kažeš, sama morala da trči u sklonište, da vuče sa sobom i mačku i psa i kanarinca. Dole, u stešnjenom polumraku podruma, kad je od straha zatvorila oči, slučajno se naslonila baš na njegovo rame, a svila k’o svila, skliznula levo-desno, pa on ugledao i što ne treba. Jadnik, obeznanio se od lepote. A kad je opasnost prošla i ona ih (baš kao uspavana lepotica iz bajke) ponovo otvorila, nije mogla da vidi nikog drugog nego baš njega. Sutradan, on je postao heroj, dobrovoljno se prijavljujući da izvede psa u šetnju (čitaj – na pišanje), iako je uzbuna još bila na snazi. Junačina, kukala mu majka! I tako danas, tako sutra. Muž imao preča posla, njoj trebao oslonac…Malo pomalo, pa još malo… I odjednom, to malo pomalo postalo im malo, pa poželeli i nešto više, previše…“
Zašto se uvek na filmu i u romanu solidarišemo sa preljubnicima, navijamo za njihovu ljubav, patimo zajedno sa njima ako je kraj tužan, a kad to isto ugledamo u stvarnom životu, onda smo jedino sposobni da ih – pljunemo?
„E, sad si stvarno preterala. Kako si mogla ovakvu rečenicu da smisliš? I još da je napišeš, da ostane tu i kad tebe više ne bude. Tebi i tvojoj naivnosti nema leka, vidim ja. Samo pazi, može skupo da te košta!“
Opet jedno kratko „klik“, pa udarac (metalnog upaljača?) ublažen toplinom drvenog stola i tanušan dim započe novu igru. A onda, sa okruglog stočića prekrivenog zelenim, svilenkatim stolnjakom, odmah do zastakljene police prepune knjiga, oglasi se telefon. Žena, hodom gazele, pređe preko sobe.
„Da, ja sam naravno, pa ko bi drugi bio. Ne, nisam spavala, malo sam umorna. Muči me jedna priča, nikako da smislim dobar kraj. O čemu bih ja drugom, nego o ljubavi. U pravu si, volim da se odmaknem i da posmatram život sa bezbedne udaljenosti. Tako ću i da umrem, najverovatnije. Kad Crna Gospa dođe po mene, neću uopšte da učestvujem u tome. Moraće sve da obavi sama. Šta me konkretno muči? Pa moja istinoljubivost, eto šta. Moja slepa, pokorna vernost činjenicama. Dahće mi za vrat, kljuca u mozak, vuče me za uši, preslišava. Ja htela da im dam šansu da se bar u priči ponašaju civilizovano i ljudski, da se osvemu dogovore i ostvare svoje snove, kad već u životu nisu, al’ šipak! Ne mogu da se odlepim od stvarnosti, pa to ti je… Kako šta se dogodilo? Pa šta je, molim te lepo, moglo da se dogodi? Prevareni muž ih sreo na ulici, zagrljene, pa presudio, eto šta. Jedan njoj, jedan njemu. Treći naciljao sebi u slepoočnicu, al’ metak se zaglavio u cevi, a on stajao tako pored njih i potezao oroz, sve dok ga policijac nije uhvatio za ruku.
Da, teška priča. U pravu si, ne znam ni zašto sam je započinjala. Htela sam da popravim što se popraviti ne da. A ti, jesi li još uvek u Beču? Da li si uspeo da mi nađeš reprodukciju Klimtovog “Poljupca“? Opet nisi. Ali kako, zašto? Dobro, dobro, ispričaćeš kad se vidimo. Stižeš večeras? Oko osam? Baš lepo, dragi, da jednom i mi večeramo zajedno.“