Nikada ranije nije izostala sa posla. Toga jutra, nakon ispijene kafe uzela je svoju tašnu i izašla iz kancelarije. Morala je da razmisli o mnogim stvarima. Nemir je vodio nepoznatim ulicama. Da predahne, sedala je u bašte restorana mešajući se sa gomilom ljudi kako bi skrenula pažnju svojim mislima i sačuvala prividan mir. Uprkos trudu, njeni vapaji, duboko iz utrobe tela, preplavili su je razbacujući uokolo drage niti prošlosti. Znala je da će ga uskoro sresti, njega koji je umeo tako vešto da oskrnavi sve ono u šta se nekada klela. Čula je da se vratio i da želi da je vidi, da se vratio zbog nje. Kakva tragikomika, mislila je, vratio se zbog mene! Tih nekoliko neizrečenih glasova gušili su etar kasneći tek nekoliko godina, onih u kojima je ona promenila adresu, bračno stanje i dobila zvanje majke. Da li on to uopšte zna? Umorno pitanje otisnulo se u njenim tragovima koji se već jedva razaznaju u zaleđenom snegu. Postaje laka kao nevina misao.
Bio joj je prvi u svemu. Prvi laki bol u predelu stomaka, prva nesvetica proizvedena njegovim likom, prvi kome je želela slučajno da se nađe na putu i prolije po njemu mrvice svoje ljubavi. To je bila iskričava istina na koju se dugo oslanjala. Sve ostalo su bile laži. Verovala je tom čoveku i njegovim pričama.
Često je boravio kod oca koji je radio u Beču. Sa tih putovanja donosio joj je svakojake sitnice. Najviše je volela male reprodukcije Klimtovih slika koje bi joj ostavljao kraj uzglavlja. U njima je videla otmenost i senzibilitet kakvu joj je konzervativna provincija uskraćivala. One su stvorile jaz između htenja i imanja devojačkih sanjarija. Beč, Beč, Beč… šaputala je preneražena nabujalom verom u taj stoletni grad. U dokolici bi sedala u ugao carske dvorske konjušnice i slušala poeziju, obilazila u Beč, Grac, ispijala slatka vina u Pojsdorfu, slušala Šubertovu Ave Mariju, svratila u Ajzenštat do dvorca Esterhazi i skrivala se u Hajdnovoj sali upijajući plafonske freske, šetala katedralom Svetog Martina… Sve je to radila pred raskriljenom knjigom u maloj devojačkoj sobi roditeljske kuće. Tu je čekala da dođe i povede je u obećane priče.
Više se ne seća kako se sve završilo. Poslednji put joj je govorio o Četvrti zavođenja. Tada je i ostavio. Bilo je rano proleće, ali se Dunav opet zaledio. On je otišao i više se nije javljao. Ona je sve poklone spalila.
Proteklih osam godina odjednom nestaju kao sneg koji je opstajao tokom hladnih zimskih dana da bi sa prvim suncem najednom okopnio. Njena osećanja, kao utihnula zemlja, nezaustavljivo jure ka prvim zracima sunca koji ponekad traju samo jedan dan, tek kao nagoveštaj. Ona strepi. Povratak u centar grada sada joj se čini kao osuda. Tišti je pomisao da će ga videti, da ga mora videti i da mora odlučiti. Hoće li poći sa njim? Hoće li je pozvati sa sobom? Ta pitanja su je dovela do mesta susreta, pod reflektore njihove drame, u završnu scenu. Vidi ga tek nekoliko koraka pred sobom, obasjanog titravom svetlošću ulične svetiljke, kao da je juče otišao pa se kajan vratio da joj došapne ljubav. Zastala je, srce joj više nije tuklo, umirilo se i potpuno stalo, a pogled zaledio. Kao da je stajao tu godinama a da ga ona nije primetila. Svetlost mu je padala meko na čelo, pogled se skrivao u senci iluzija dok mu se sneg topio u kosu. Privukao je njenu ruku u želji da je dotakne. Lak dodir obamrlih prstiju koje je pružila ka njemu i susret dve burme, njegove i njene, koje nisu kovane pod istim zvezdama proizveo je cilik koji je razlomio sumrak i sudario sa svetlošću ulične svetiljke. Svetlost je zatitrala, pa se ugasila ne bi li prekinula razarajuću bol. Mrak je sakrio muškarca u zabran noći. Ona se trgla. Srce se budilo u sporim otkucajima, dok se topao dah rasipao pred modrim usnama. Potrčala je u noć. Bežala je ostavljajući za sobom topot neizrečenih misli koje su se ledile pri tlu. Zateturala se kada je utrčala u haustor zgrade. Pokušala je da pronađe prekidač i uključi svetlo. Pod prstima se drobio naprsli sloj kreča. Ruku joj je prekrio topao muški dlan. Njihove burme su se prepoznale, kovane istom rukom, u isti zaranak. Na drugom spratu neko je slušao Šubertovu simfoniju, svetlost je raspolutila noć. Muškarac podiže umornu ženu u naručje i unosi je kroz vrata koje dvogodišnja devojčica pred njima otvara. Detinje sećanje seže do svadbenog albuma u kome na prvoj strani mladić sa naporom unosi veliku, trudnu devojku u stan. Slike iz života se ponavljaju.
Rano proleće je sakrilo jutarnji mraz u nedra. Prvi mrak se kovitlao kroz uske prolaze. Centar grada još je tavorio u milosti zagasle svetlosti. Radnici elektrodistribucije u pokušaju da shvate kvar ulične svetiljke, nemoćno prihvataju njenu tvrdoglavost. Veče polako pada pa oni prikupljaju svoj alat i odlaze. Kraj njih prolazi tročlana porodica natovarena torbama. Devojčici ispada brošura u sneg i dok je pahulje lako prekrivaju slova se gube iz vida: Na samo 600 km od Beograda, sat ipo vremena leta, odnosno 8 sati vožnje, nalazi se jedna od istorijski najznačajnijih prestonica Evrope – Beč (Wien, Vienna)…
Muškarac uzima devojčicu u naručje i svi zajedno nestaju u sumraku. Za njima ostaje tišina. S večeri se pale prve ulične svetiljke, sve osim jedne.