Debeljuškasti gospodin Bek je polako koračao prema svojoj časovničarskoj radnji. Blumovski koraci su mu bili spori baš kao i vreme kojem je pripadao. Pozlaćene manžetne presijavale su se na suncu čineći ozbiljno sivo odelo svetlijim nego što zbilja jeste. Svakodnevica je bila nekako ista: put je vodio iz Beogradske ulice, preko venca, pored dva ogromna zvonika katoličke crkve koji su izronili iz zelenila gradskog parka, pa u samo jezgro grada koji se polako budi iz dubokog jutarnjeg dremeža. Pariska ulica.
Poslovni čovek, koga su znali po skupocenoj službenoj limuzini, žurno je koračao iz svog stana, sa četvrtog sprata nekakve armirane zgrade nazvane Anđela… Do Pariske ulice mu je trebalo nekih dvadesetak minuta kolima. Nosio je novo crno Armanijevo odelo koje se presijavalo u ogledalu novog tržnog centra.
Taj put od Beograda do Pariza, stari gospodin Bek je svakodnevno prelazio za svega dvadesetak minuta, sve dok ne bi otvorio drvena ulazna vrata od svog dućana koji je skrivao sve tajne vremena koje neumitno protiče. Satovi u njegovoj radnji su neprekidno otkucavali opominjući da se neće stići mnogo toga uraditi…
Mehaničkim koracima poslovni čovek jurio je nervozno prema liftu koji je vozio na sam vrh moderne građevine. Samo da se što pre konektuje na bežični internet pomoću svog laptopa koji mu je kompanija srdačno poklonila…
Nije ni mario. Iza drvenog pulta već su se mogli primetiti precizni pokreti njegovih očiju i ruku kako bi se sitni mehanizam vratio među žive strojeve koji osvajaju budućnost. Poput točka ravangradskog fijakera koji se hipnotički brzo okretao, strpljivo je pokušavao pokrenuti zaustavljeno vreme blago počinuvšeg časovnika.
Seo je u popločanu baštu kafea na vrhu tržnog centra, sâm sa svojim laptopom koji od jutros nije bio baš raspoložen… Sporo je dizao sistem, a bežična konekcija je nekako trapavo išla.
Preko puta, u obućarskoj radionici, čula se vriska neke žene koja je bila nezadovoljna popravkom njenih cipela. Možda je starost ipak nepopravljiva… Duž ulice, prema trgu, pružali su se mali dućani, poslastičarnice, kafane, zanatlije različitih vrsta. Krojač, pekar i tako redom… Svaki dućan je pričao svoje priče, ali svaki je i bio deo jedne neponovljive svakodnevne priče. Gospodin Bek ih je znao…
Sa vrha centra pružao se pogled na grad, ali poslovni čovek to nije primećivao iako je ovde bio stalni gost već pune dve godine. Grozničavo je osmišljavao koncepciju presudnog mejla tako da nije uočio da se espreso kafa već dimila pored njega. U bašti nije bilo puno ljudi. I ono što je bilo, sedelo je samo… ako se ne računaju sopstvene misli…
Iz obližnje pekare osetio se predivni miris peciva… Najednom, oglasi se i zvonki glas pekarice Zore. Poziv je, kao i obično, bio za gospodina Beka… Obožavao je makoške, sveže pečene… Zora je bila stamena i rumena žena… Par zalogaja i nekoliko toplih reči bile su dovoljne da se gospodin Bek vrati mehaničkom nesrećniku koji nije odustajao od svoje smrti…
Ponuda poznatoj softverskoj kompaniji bila je uobličena i stajala je nepomično na ekranu laptopa… Ipak, nije se dala tako lako poslati. Mreža je uporno pucala kao nikad do tada, a poslovni čovek je osećao neprijatne grčeve u stomaku… Parče instant kroasana, koje mu je stiglo uz kafu, nije pomoglo mnogo.
Sat je bio vraški žilav… Bio je to stari primerak nemačkog ručnog sata sa mehanikom koja je zahtevala posebnu preciznost…
Resetovanje laptopa, poslednje reči japanske tehnologije, bilo je nužno. Dizanje sistema, uspostavljanje konekcije i pritisak na ikonicu…
Čulo se tiho tak, tak… i čudesni osmeh na licu gospodina Beka…
Veliki natpis na monitoru E-MAIL SENT doneo je olakšanje na licu poslovnog čoveka…
Mirno je sklopio časovnik i pažljivo ga stavio u stranu da tako živ dočeka svog gazdu…
Žurno je sklopio laptop i još brže se sjurio liftom kroz utrobu blještavog tržnog centra…
Iznenada, iz prednjeg dela radionice gospodina Beka, čuo se gromki otkucaj zidnog sata. Beše jedan, vreme za ručak… Pre toga, valja svratiti na čašicu-dve u kafanu Vojvodina, tik do dućana starog majstor Beka. Reč-dve sa prijateljima i poznanicima, pa žurno vencem natrag do Beogradske…
Limuzina je nečujno upalila… Točkovi su počeli prebrzo da kolutaju… Poslovni čovek je bacio pogled kroz prozor svoga vozila ravno prema izlogu jedne obližnje banke… Nikla je na mestu nekadašnje kafane Vojvodina… Službenica je imala debeo sloj šminke i neprirodan osmeh koji je morao da joj titra na licu… Ipak, oči su joj odavale tužan sjaj… Zbog njih je poslovni čovek kratko i zastao…
Osvrnuo se na ulicu koju je toliko voleo… Videće je ponovo izjutra…