Oko ponoći, na jednoj raskrsnici, jednog Beogradskog naselja stajao je jedan čovek. Usamljen, iznemogao, u psihičkom stanju na kome bi mu malo ko pozavideo, sa nekakvim ludačkim zanosom u očima i drhtavim rukama kojma je snažno stiskao pištolj skriven u džepu kaputa.
Na usne su mu navirale reči, ali retko koja bi bila izgovorena. Stezale su se u njegovim usnama, nabijale i pokušavale da pobegnu, ali on ih je nekao sputavao, nedajući im da zažive.
Kad bi ga ko gledao sa strane, rekao bi da je skrenuo s pameti. Biće da bu mu ko i pomogao…samo da je bilo nekoga sa strane.
Bilo je prošlo već dobrih sat vremena a on ni nameru nije pokazivao da se makne sa proklete raskrsnice koju je osvetljavalo par svetiljki, zagušenih, sa polupanim staklima i rojom insekata oko sebe.
Bilo je to vrela letnja noć, onakva koja ništa drugo do nemir izaziva. Naposletku krenu on laganim korakom napred. Kasnije te večeri, par sati posle ponoći, obreo se na na glavnim ulicama Beograda. Duž Nemanjince, oko Slavije pa do Terazija i Moskve, Knezom pa do Kalemegdana. Letnje noći su kao stvorene za šetnju starom tvrđavom, za zabijanje po ćoškovima i izgrađivanje neke fantazije u glavi šetača. Ništa lepše i opuštenije ne može biti nego tumarati po zidinama, vezti priču o nekom fantastičnom čoveku, sa podvizima i tajnama koje se samo tebi kane otkriti ako zakucaš na pravu ciglu tvrđave. A kada kucneš po kamenu golemog zida, on se otvori, podigne prašinu da moraš da skreneš pogled, a srce ti kuca jer, eto!, našao si nešto novo, udišeš vazduh star vekovima a svet te pamti kao avanturistu. Kad se prašina najzad spusti, tvoje oči se razbistre a ono pred tobom nekakav tunel, unakažen paučinom i misterijom koje mame. Uđeš, nađeš blago i povičeš od sreće!
Zastao je kod Pobednika i postajao tu taman toliko da ga prvi zraci sunca išibaju svojom toplotom po prmrzlom i vlažnom licu. Bi to lep osećaj. Gorak osećaj i dalje se vrpoljio u njegovom stomaku a usta sušila od nedoumica i zamrlih reči, koje bejaše odustale od života. „Šta vredi govoriti ako nemaš nikoga ko bi te saslušao?“, pomisli on i krenu se spuštati niz stepenice. Pištolj je jednako stezao levom rukom, kao da se plašio da ne isklizne negde usput.
Oko njega visoko drveće nije štedelo svoje boje, blistavo i stasito talasalo se na blagom povetarcu tu i tamo ispuštajući umirujuće zvuke. Zastade na tren kraj fontane sa dečkom i zmijom, osmotri ih oboje zbilja zamiljen, sa svih strana. Potom se okrenu i baci novčić u fontanu. Par koraka napred i reć glupost skotrlja se sa njegovij stitsnutih zuba.
Ulice su već počele da se pune ljudima još pospanih, ali sveže ispeglanih, nalakiranih i mirišljavih. Svaki je ostavljao svoj opojni miris svežine kako bi prošao kraj njega. Tada shvati da ga ljudi zagledaju, njegovo izgužvano odelo i neumiveno, neobrijano lice, ali on je sve za čak prezre i krenu ka ulicama za koje je bio siguran da su puste. Kada se nađe najzad sam, skriven od surovih pogleda stranaca, i lupkanja njihovih lakovanih cipela, zanosnih letnjih pantalona i očešljane kose, oseti veliku glad. Kako nije imao do onih pet dinara što je bacio u fontanu, nekako reši da je pretrpi. Naposletku neće to biti ni prvi put kako je terao glad drugim mislima, obično onim kako je on, kao superiorno biće, kadar da se uzdigne od primitivih poriva i kako je u stanju da kontroliše sve telo, jer ako on ne može da ga kontroliš ko može, itd.
Oko jedanaest sati reši da je vreme da se krene kući, suoči sa problemima i kao svaki odrastao čovek učini ono što se od njega očekuje. Ali čim mu odzvoni kraj te misli u glavi, „ono što se od njega očekuje“, srce poče da mu lupa a zubi da škrguću od besa. Nemogovši drugde da iskali svoj bes on poče da sumanuto da trči, trgajući svoje noge i mlateći rukama koliko je mogao. Pištolj je poskakivao u džepu, ali iz njega nije izlazio.
Na sred Brankovog mosta pade na kolena. Glava gotovo da mu je dodirivala beton a vazduh kao da je odbijao do dopre do njegovih pluća. Činilo mu se da umire, ali brzo se povrati i krenu laganim, laganim pokretom ka parku. Sava je bila mirna i prozirna. Duž celog parka malo koji prolaznik se mimoišao sa njim. Svima su pogledi biti zalepljeni za proklete pse koji su jurcali po parku, vijali nekakve grane i mlatarali glavama i repovima kada bi im gazda što god rekao. Ušće. Smirujuće mesto. Seo je na jednu klupu, gubio se u daljini i šumu reka koje se spajaju u jednu, božanstvu prirode i lepoti velikog grada. Savršena kombinacija, pomislio je, ali tri sekunde kasnije prezreo je svoju misao.
Buka dece koja se igraju, vriska i smeh, lupanje cipela, zvuk bicikla i poneki čamac koji proleti rekom, žučna rasprava intelektualaca i nerazumljivi razgovor penzinera, probudiše ga. Kako i kada je zaspao, nije mogao odrediti. Biće da ga je umor savladao a da toga nije bio svestan. Naposletku, to i nije bilo tako čudo, jer već dva dana nije spavao. Glad je sada bila još jača, i nije se dala odgnati nikakvim apstraktnim mislima i filozofijama, ma koliko ove bile kolosalne i fascinantne.
Iz praka na Ušću, krenu kući. Nije živeo daleko; od Zelnog venca bilo je potreno svega deset minuta gradskim autobusom, samo ako nije bila gužva, naravno. Kada se našao pred kapijom, zastao je. Mislio je već da se okrene i nestane, kad začu zvuk svoje žene kako plače i kune. To ga preseče u trenu. Čak je glad nestala.
„Valjda nisi napravio neku glupost?“, zaječi žena čim ga ugleda. Bila je to dosta lepa žena od trideset godina, vitka, zanosnih i punih usana, krupnih smeđih očiju i talasaste kose koja se sezala sve do dna njenih leđa. Haljina koju je odenula otkrivala potrebo da zagolica znatiželju bezobraznog posmatrača, ali ništa više od toga. Bilo je jasno da je poticala iz imućnije kuće, obrazovana po svetskim univerzitetima i vaspitana po lepim manirima i vrlo pametna.
„Nisam.“, mirno joj odgovori.
„Hvala bogovima!“, lupi šakama i potrča mu u zagrljaj. Okači se oko njegovog vrata i snažno ga poljubi u obraz.
„Mislio sam ali sam odustao. Ima li nešto za jelo, užasno sam gladan?“
„Naravno, naravno! Sedi. Odmah ću pozvati Mariju da ti donese nešto. Nemaš ideju kako sam bila zabrinuta za tebe. Tvoji roditelju su bili ovde, ali su otišli pre par sati. I oni su sirotani jako umorni, i jako teško podnose sve ovo. Znaš, ja sam nešto razmišljala. Istražni sudija zna kako se sve to dogodilo, taj prokletnik će uskoro biti u pritvoru, sve je na snimljeno i to ni manje ni više nego kamerom pa i ne može da porekne, bio je pijan i to stoji, tri svedoka su posvedočila da je on kriv. Dakle, sve tako i tako. Nema dalje. On će biti osuđen.“
„Jasno.“
„Samo je potrebno da prihvatiš da njega više nema. Ja znam da je to teško, ali…“
U tom trenu on ustade. Hrana je ostala pred njim netaknuta, iako je njen miris učinio da ništa od onoga što je njegova žena rekla nema smisla, ništa do njegovih ušiju dopiralo nije. To kao da su sva njegova čula zamrla čim je osetio hranu.
„Moram da prošetam.“
„Ali ništa nisi jeo već dva dana!“
„Hoću da odem do crkve.“
„Razumem. Čekaću te.“
„Znaš da si mi ti sve na svetu.“, položio je svoje ruke na njene meke i vrele obraze, poljubio je u čelo i šapnuo da je voli. Ona se nasmešila i klumnula glavom.
Usput je pojeo jedan đevrek i popio jogurt. Nikada kao tada ta prosta hrana nije bila slatka. Bilo je šest sati kada se našao pred Hramom Svetog Save. Od sve lepote koja se uzdizala isped njega, njemu se srce steže, sav zadrhta, znoj ga obli i on zaplaka. Stajo je kraj drvenih vrata, naslonjen na zid i gledao unutra. Bilo je svega par ljudi, što su palili sveće i krstili se. Dovuče se do središta crkve, stade baš na njen centar i podiže glavu. Bilo je to nesvakidašnje iskustvo, nabijeno tugom i srećom, divljenjem i ponosom, obliveno suzama i zagušenim jecajima. Oko njega su odzvanjali koraci stranaca.
Odjedno oseti toplotu na svom ramenu i stisak nečije ruke.
„Izvinite što smetam, ali da li ste dobro?“
Nekakav monah. Znojav u licu, pomalo zadihan ali sa očima toliko smirenim i blaženim da im je bilo teško odoleti.
„Moj brat je umro.“
„Nemam reći koje bi ti pomogle. Nemam ništa da ti poklonim u zamenu za tvoju tugu. Ona je samo tvoja, isto kao i tvoj brat. “
„Hteo sam noćas da ubijem čoveka koji ga je ubio. Čak sam i pištolj nosio.“
On izvuče pištolj iz džepa, ali tako da ga niko sem njih dvojice ne vide. Monah da povuče za rukav i izvuče iz crkve u kojoj baš tada počeše zvoniti zvona u zvukovima prelepe pesme. Ljudi su se krstili i sa radošću gledali oko sebe. To je najlepšta crkva, malo je reći u čitavom Beogradu. Odiše ponosom i dobrotom svaki njen kamen, svaka kapljica boje na ikonama velikih ljudi, svaki njen trunak je pun magije i dobrote.
„Da li si ga ubio?“, zapita zaprepašćeni monah, čije lice dobi drugu boju, a oči se izmeniše za tren.
„Nisam.“
Ovaj se okrenu oko svoje ose, uhvati za glavu, a njegova mantija zaigra na suncu.
„Reći ću ti nešto. Ako je taj ubio tvog brata, ti ubi njegovog.“
U tom trenu monahove oči se zacrvenište, dobiše neki đavoljski sjaja a usne iskriviše u opakom osmehu. Čitava njegova figura dobi demonsko obeležiije a oko njega se podiže oblak prašine.
Ovaj se preplaši od tog manaha, ustupi par koraka natrag, i otrča u Hram. Tamo se prekrsti tri puta i pomoli. Kada izađe opet na plato ispred vrata, monaha više nije bilo.
„Da li sam ja to sve umislio?“
Na povratku kuću uvuče mu se jedna misao pod kožu. Biće da je to njega neko iskušavao, navodio na pogrešan put, hvatao u zamku kada je najranjiviji. Sreća što je tada bio kod onog svetog mesta, pomisli naposletku.