Nek` se noćas upale sve svetiljke od Beča do Beograda. Neko će poželeti da zakorači tom svetlima zapaljenom stazom i prigrli očima svojim nekog bliskog u tom drugom gradu. A taj neko, to je ceo tamošnji narod što raširenih ruku, poput ispruženih krila dočekuje, a onda ih najlepšim rečima gostoprimstva sklapa u jedan divan dug zagrljaj čije se izgovorene reči dudo, dugo zatim pamte.
Šareni moj svete u punom cvatu, ti što mirišeš na prijateljstvo i proleće oko nas, ti što rasipaš svoje cvetove od Srbije do Australije i što nas spajaš veličinom svoje duše u kojoj nema blatnjavih puteva, hvala ti… Da, baš tebi. Hvala što postojiš i što uspevaš da zemlje spojiš istim nebom i što činiš da nam se pogledi sreću onda kada se ogledamo u zvezdama. Evo, mi se čak kupamo u istoj reci; toliko toga nas spaja… To je vena koja teče nama i čini jednim telom naše dve zemlje. Mi smo jedno srce, a dva grada.
Hajde, nek` se upale sve svetiljke od Beča do Beograda, od Sunca do ponoćnih sijalica; nek` zasvetli svaka ulica i bar na tren učini da osećamo da smo mnogo bliže nego što zaista jesmo.