Veliki grad, mnogo veći od Beograda. Ovde ne poznajem nikoga, a tamo znam sve o ljudima koji me okružuju. Znam šta misle, očekuju, po izrazima lica vidim da li su srećni ili ih nešto tišti. A ovde, na trgu sa imenom čoveka o kom znam malo, u gužvi koju poznajem još manje, u vrtlogu koji me vuče da padnem…Na nepoznatom jeziku sve zvuči kao pretnja. Možda oni kažu Dobrodošla, ali meni reč zvuči grubo, kao da su rekli Odlazi. Zadrže vrata na tren, kažu Izvolite, ja to s neprijatnošću čujem kao nervozno Požuri…
Ja možda i poznajem nekoga u ovome gradu, možda ga sretnem jednog dana, ali kakve su šanse sresti nekoga u metropoli većoj od Beograda. Srbija – sada tako slabo zvuči, a kad si tamo, pun si sebe i niko ti ništa ne može, i niko ništa ne sme da ti uradi.
Srbija je daleko, tako daleko da bih sada verovala u nju, ili da bih očekivala njenu pomoć.
Ponovo je počeo da pada sneg, hladno mi je, a moji džepovi nisu dovoljno topli da zagreju ove ruke koje se tresu od hladnoće i straha. Teško, ali sam nekako naterala sebe da uđem u kafić IN PUNTO (neko ga je spomenuo u Beogradu). Ušla sam, sama, mokra, jadna… Kad su lupila vrata, svi su se okrenuli prema meni, a toga sam se najviše bojala. Na čelu kao da mi piše stranac – sa hladnim izrazima na licu, odmerili su me od kose koja se cedila, preko bolesnog pogleda, do dečjih gumenih čizama, koje sam ponela od kuće. “Paćenica“, čitala sam im iz očiju, sa usana koje se nisu ni pomerale. Za stolom za dvoje su stajale novine. Uzela sam ih da gledam slike. Protumačila sam udarnu vest, o nekom napadu… “mnogo mrtvih…policija traga…“ Toga ima i kod nas, ali ovi ljudi deluju tako hladno, tako okrutno.
Zvecnula je šoljica sa čajem, a eto, htela sam da uzmem kafu, čuvenu bečku kafu, ali ne znam koliko košta. Pila sam čaj polako, kratkim gutljajima, ne bih li ostala duže unutra, mada mi je bilo teskobno i neprijatno da sedim sama u ćošku i ćutim, zagledana u jednu tačku. Oko mene su brujale reči, čiji smisao nisam ulovila.
Odjednom me prene glasan smeh ljudi sa suprotnog stola. To je bilo previše, osećam da mi se rugaju. Izletela sam napolje, sada je još hladnije nego što je bilo. Idem u sobu koju sam iznajmila od neke žene, koja se samo vrzma unaokolo.
Dok se vraćam, gledam u izloge i ne mogu da verujem kakav smisao za lepotu imaju ovde. Sve je drugačije nego kod kuće. Put do sobice sam provela u poređenju ovog grada sa mojim Beogradom.
Malo sam se osušila i uvila u ćebe koje jutros nisam raspremila. Izgubila sam osećaj za vreme, gazdarica je već ugasila svetlo u hodniku, a ja još uvek gledam u praznu vazu na stočiću u uglu sobe.
Razmišljam o domu, toplini porodice…Njima je lepo, ne muče se, ne koliko ja. Vratila bih se sutra, ali moram da izdržim! Suze mi se slivaju niz lice kad sam pomislila na vreme koje ću provesti ovde.
Život mi je postavio zamku, izazov…Teško je izboriti se bez nečije ruke na ramenu u znak podrške. Kad se sapletem, nemam se za koga zadržati. U ovom trenutku svetlost mi dolazi samo od male zemlje na Balkanu. Predaleko je da se na nju naslonim, ali me zove, podseća me zbog čega i zbog koga treba izdržati oštrinu ovog velikog grada, teret slave carskog Beča.