Bečki metro je sasvim drugačiji od pariskog, videćeš to. Lako ćeš se spustiti pored obližnjeg rukavca Dunava, dok povremeno bude prodiralo dnevno svetlo u narandžastu unutrašnjost vagona. Zatim ćeš izaći na jednu od širokih ulica unutar prvog prstena. Podsetiće te na predimenzioniranu domovinu, i dok budeš hodala pravilnim, paralelnim nizovima u kojima se množe snovi više nego svakodnevne brige, znaćeš da si stigla! U mojim snovima uvek postoji ta crno-bela fotografija aerodroma koji više nema geografsku odrednicu, samo uzdužne i poprečne betonske prečke kao već utvrđene smerove kretanja. Tu se susrećemo, a od nas postoji samo naša prošlost.

– Dolazim sutra. Biću u Vienna Mariott hotelu u ulici Parking 12a. Možeš da me sačekaš ispred ili u holu, a onda imamo ceo dan, kaže drugarica iz detinjstva.
– Konačno! i neverovatno, otpisivala je na elektronsku poštu.
Ustaje od malenog notebook računara i odlazi do frižidera da sipa čašu soka, ujedno i da proveri da li je stavila flašu mađarskog muskata ne bi li se do predveče dovoljno ohladio. Sve je u najboljem redu. Njen stan u Seegase 23, pored samog kanala Dunava, ima veoma lepo šetalište i jako je blizu metro stanice Roßauer Lande. Nasmeje se u sebi, jer ništa ovde nije njeno. Kao da je neko pokupio svemirskom sondom i preneo iz jedne tačke u drugu. Sve je drugačije. I život je neki nov i tuđ, ali fiktivan – a stvaran. Sve što treba da radi je da otkriva i o tome, ili o bilo čemu drugome, napiše nekoliko tekstova. Ali ovo sada je njen, barem privremeni život i ne postoji ni prošlost ni budućnost, osim nagoveštenog susreta. Da, da, baš tako, sutra će se naći s najboljom drugaricom i to punih 26 godina, a ta skora budućnost je samo prošlost, determinisano vreme, jedino što se u privremeni život ne uklapa. Šta bi tu bilo čudno, jednostavno će se sresti. Jedna će doleteti iz Dubaija, kao stjuardesa, druga iz Srbije, kao… bilo šta. Slepi putnik, drvomorac iz one priče o Nojevoj barci. Čudno je, previše je čudno! – da će se baš ovde načeti treći život, ne duži od 24 sata i nakon toga, baš kao i u trenutku dešavanja, njihovi putevi neće više imati dodirnih tačaka ni u jednom vremenu.

Stan je dovoljno prostran, cimerka stiže za tri dana, na 5. spratu živi hauzmajstor iz Azerbejdžana. Ne priča engleski, ne ide mu ni nemački, ali razume ruski. Dole u mezaninu ima na raspolaganju starinski svetlozeleni bicikl, prekoputa je restoran s nazivom veoma lako razumljivom i na srpskom: Stomach, a iza ćoška diskretna javna kuću u koju ipak nema svrhe ulaziti. S čašom u ruci vratiće se radnom stolu i notebook-u. Malopre je instalirala Google Earth. On joj je rekao da treba da prođe pored tačno šest mostova idući uz mlađu sestru Dunava, onim malopređašnjim šetalištem. Tu će naići na ulicu koja se graniči s gradskim parkom, skrenuće desno i zatim će nastaviti da pešači još petnaestak minuta. Naći će se tačno ispred ulaska u hotel. Negde na sredini puta je kiosk ,,Bosna Grillwürste“, kao što je i Bosna na pola puta od domovine do trenutnog boravišta. Na sredokraći je i klupa gde će prijateljice deset sati kasnije sesti da bi se rastale. Pored njih će u tom trenutku proći ekskurzija iz Srbije, a autobus prevoznika ,,Lasta“ pokupiće nasmejanu i zadovoljnu grupicu mladih turista. Njihov smeh obeležiće prostor malenog platoa. U daljini će sijati natpis još jedne metro stanice. Tu u blizini, mesec dana kasnije prijateljica koja ostaje, susreće Šveđane i oni će je zamoliti da im pokaže gde je Swedenplatz. Do tog trenutka mogla je da se oseća već kao Eskimka ili kišna glista koja uporno priziva prolećnu kišu.

Prijateljice su vidno umorne, nakon višečasovnog lutanja gradom. Flaša belog vina je otvorena, jedna pa ubrzo i druga čaša popijena. Ne postoji više ni sadašnjost, priče su izbrisane umorom, kao i ushićenost, radoznalost… Stjuardesa uzima stalak od fotoaparata, širi sva tri kraka i pretvara ga u svemirsku sondu dok izgovara: pip pip piiiip! Tako, kao što je jedanput davno oblačila figurice motordžija u aluminijumsku foliju praveći od njih kosmonaute. Još jedna čaša dok se spušta veče.

Njihova sonda ostaje bez uhvaćenog signala. U ovom međuprostoru i vremenskom vakuumu ostaju usamljene. Ne spaja ih ni dvodecenijsko druženje, samo slučajno prepoznavanje u zadatim koordinatama, na trenutak spojenim, onda idu u istom pravcu da bi se isto tako u određenom delu putanje razdvojile. Nikad onome sa zemlje stvari ne mogu biti iste kao nekome ko je u tom trenutku 10 kilometara iznad, u vazduhu. Tolike linije povučene po nebu, samo privid da se tragovi iskustva ostavljaju u bilo kojoj prostornoj dimenziji. U tom trenutku može ti se učiniti da si podjednako iznad Seegase 23 ili ulice Trg mučenika 10, pored reke Tamiš, u Srbiji. U nepreglednom nizu brojeva koji se smenjuju kao brojevi vagona ili aviona, ređaju se 23,10, 26, 5, 24, 2, potencijalne dobitne kombinacije u lutriji. Ti meni 10, 2, 24 ja tebi 23, 26, 5, i tako u krug.

U mojim snovima uvek postoji ta crno-bela fotografija. Pridružuju joj se futuristički oblici podzemne železnicе u obliku puževe kućice, nalik nekoliko nivoa podsvesti. Ne znam na koju stranu da krenem, mislim da ću uvek završiti na istom mestu. Od tolikih mogućnosti svi pravci postaju isti, a na fotografiju ne mogu da stanu sitnice drugih uspomena. Topao majski povetarac koji duva kroz bečku ulicu dok se vraćam iz još jednog otkrivanja nepoznatog, ili šetnja večito poplavljenim kejom dok miris mrtvaje reke podseća na kuću. Negde, među tim slikama, to jest, u njihovim prazninama naše uspomene se mešaju, podsećaju nas na ono što jesmo ili što je vredno, kao zajednički imenitelj i stvarnih i imaginarnih života.

Ustaje od radnog stola i skuplja preostale sitnice. Izbrisala je iz računara fotografije napravljene za proteklo vreme, dodatne programe, napisane tekstove. Nekoliko sati kasnije, na stanici Westbahnhof već je ušla u spavaća kola, pogledom će ispratiti vetrenjače po izlasku iz austrijske prestonice, a u Mađarskoj će je dočekati noć. Dvomesečno odsustvo pretvoriće se u duplo odsustvo s bilo koje strane granice. Susreti i sastanci, kao i otkrivalačka lutanja biće više senke mogućeg života. Neće znati ni u šta se vraća. Dok gori noćna lampa u vozu, dubokim snom spavaju majka i ćerkica s kojima deli kupe. Otvara notes za beleške i zapisuje:

15 minuta kasnije voz usporava
i sećanje na jedno drugačije postojanje briše se
kao i prostor načet mirisom prepoznatljivih krajolika.