Dok na Istoku duvaju vetrovi, a na Zapadu sija sunce, ja sam na e(n)-tom kilometru mojih želja, između zidova one moje kuće, koju zovem kuća snova.
A kuća u kojoj sam, i čiji zidovi me ponekad guše kao da su mi okovi, je sa sedam prozora. Zato ja, često, i otvaram sve te prozore.

Kroz prvi prozor, koji gleda na Istok, redovno me budi svitanje.

Kroz drugi, gledam skamenjeno more u tvojim, modro-crnim očima.

Kroz treći prozor, vidim samo zvezdama išarano nebo. Sve te zvezde su vidno snene i kao da su samim zlatom ukrašene, ali ja, zbog ovog neizbežnog osećaja umora i premora, nikako nemam dovoljno vremena da ih gledam, ni da u njima natenane uživam.

Kroz četvrti prozor me najlepše ogreje sunce. I miluju me njegovi zraci. Kroz njega, u vreme tropskih vrućina, ponekad gledam dane kako se tope, kao komadi luča na užarenoj vatri.

Kroz peti prozor mi ptice, svojom pesmom, uleću i u snove. Tad mi se uopšte ne budi, sve do smrti.

Kroz šesti, u daljini, naslućujem nove brodove. I nove brodolome.

A sedmi prozor, koji gleda na groblje, obično otvaram nekako nazor, uvek uz isto pitanje:

Ima li išta gore od promaje u praznoj kući?

Onda ih, štiteći se od te, već pomenute promaje, pozatvaram sve, i širom otvorim ulazna vrata kuće, na temeljima ljubavi građene. Tada mi iznenadna svežina zaiskri u mislima.

A u ovoj kući sam nekako mnogo visoko. Odavde mi se čini da su i ovde svi, koji su dole, u blagoj prednosti, u odnosu na one koji su gore. Oni bar ne mogu da padnu odozgo. I nije mi problem to, što na sve gledam samo iz te perspektive, nego mi je problem što ne znam šta ću, u slučaju da tu, gde sam sada, iznenada krene vatra, jer tad baš neću imati kud. Nemam ni požarnog izlaza, a ni požarnih stepenica! A i put do ulaznih vrata, koja mi nisu tu samo radi ulaza, nego i radi izlaza, mi je mnogo dug. Jedne pokretne stepenice bi mi, kao i aparat za gašenje požara, ovde, u slučaju neke nekontrolisane vatre, ili ako bi mi se, zlo ne čulo, zapalile električne instalacije, baš dobro došle. A možda je rešenje i u padobranu.

Valja meni, ipak, naći neku drugu kuću, jer više ključeva i više vrata znači i više trodimenzionalnog, kao i onog četvorodimenzionalnog prostora, a ja sam pola-pola, pa mi ta, eventualna druga kuća treba, između ostalog i zato, što mi neki unutrašnji glas konstantno govori da moram da budem i tamo i ovde, ili da bar povremeno i dalje putujem odavde tamo i otud ovamo. Samo zato mi trebaju dve kuće, a inače bi mi jedna bila sasvim dovoljna.

E, da… Ta druga kuća uopšte ne mora da ima sedam prozora! Daleko od toga. I … ako je ikad i nađem, poput Engleza, ja ni tada ne planiram da se odreknem šatora, a ni ove plave vreće za spavanje. Što je sigurno, sigurno je. Oni mi dođu kao rezervna, pokretna kuća. Uz njih mogu lako da se krećem onom idealnom brzinom kretanja puža golaća.

Ne znam ni šta mi bi da baš sad, u jeku ove krize i tranzicije, koje nikako ne napuštaju prostore zemlje Srbije, maštam o toj drugoj kući?! A da to možda nije neka kuća knjiga ili neka nova kuća, zidana od kamena i na kamenu?!

Najvažnije je ipak da se tu, gde se živi i radi, i raduje, ma gde to bilo.