Bile su još tetka-Ana Grkinja, čija je majka, Cincarka, došla iz nekog sela kod Sereza (onog gradića Jefimije, ćerke gospodara drame, i žene despota-Uglješe u miru), onda nešto malo mlađa od njih dve, gospođa Ana bibliotekarka, koja nije volela da joj se kaže „tetka“ i mala Ana, dete, za razliku od tri matrone. Svako je u tom svetu imao nekakvo određenje i svoje mesto… Sve je bilo u redu. Kao u Beču, valjda. Osim, naravno, činjenice da su porodici moje majke posle rata oduzeli kuću i u nju uselili sud i pritvorsku jedinicu. Ili da je penzionisani obućar iz treće ulice bio u zatvoru tri nedelje kad je Broz već ležao na samrti u bolnici u Ljubljani, samo zato što je ispričao u kafani banalni vic o nemaštini, koji je proglašen za politički. Znao sam već sa devet godina da se porodični razgovori ne smeju nikome van kuće prepričavati.
Tetka-Ana je pravila kitnikes. Moja majka — kokos-štanglice. Tetka-Vesela, Bugarka iz Bosilegrada, pravila je pitu s višnjama. Nas trojica školskih drugova i drugara iz kraja smo u trećem gimnazije počeli da dva-tri puta nedeljno igramo preferans kod sve trojice naizmenično. Bilo je mnogo toga što me je spajalo sa dečacima sa kojim sam se družio, a opet, bio sam daleko najmlađi u odeljenju, zapravo i u svih pet odeljenja svog razreda, jer sam u školu pošao sa nepunih šest godina, pošto je mati bila profesor u srednjoj školi koja je delila dvorište sa mojom osnovnom. Osim toga, moj svet je bio drugačiji — rasut od Engleske u kojoj je pradeda živeo, preko Maroka gde je mamin brat od tetke prvo otišao, do Kanade gde se kasnije preselio i u kojoj ću i ja provesti nekolike godine i Nemačke gde je živeo mamin stric.
Svet mojih vršnjaka bio je manji, svodio se na odlaske u Trst u nešto što se nazivalo „šopingom“, a podrazumevalo je putovanje autobusom celu noć, doručak u pekari, prepodnevno cenkanje na Ponte Rosu, popodnevnu jurnjavu kroz nešto malo manje tacky prodavnice, i opet celonoćnu vožnju do kuće. Iskusio sam to; jednom sam, kao šesnaestogodišnjak išao, sa jednim od drugara sa preferansa, koji je odlaske za Trst po farmerke za preprodaju već bio pretvorio u redovni dvomesečni dodatak svom džeparcu. Ja sam, međutim, iscrpljen i nezadovoljan time što sam većinu vremena proveo s njim, na pijaci pretrpanoj balama ružne jeftine garderobe, i jedva ga ubedio da na pet minuta uđemo u srpsku crkvu Svetog Spiridona na stotinak metara od pijace, odlučio: tad i nikad više. Oduvek sam se bolje snalazio s artizmom i akademizmom no sa biznisom.
Posle sam putovao u Pariz, pa Grčku, London i Glazgov, nekoliko puta Amsterdam, i onda sam se, kad je rat za jugoslovensko nasleđe već počeo, pošto sam tada već nekoliko godina radio u kanadskoj ambasadi, iselio u Kanadu.
U Beču sam se prvi put obreo 1997. na povratku iz Kanade, čiji sam državljanin u međuvremenu postao. Iz Vankuvera sam otišao na jednogodišnju istraživačku stipendiju u Holandiji, pa se tokom zimskih ferija zaputio u Srbiju po prvi put u pet godina, u vreme striktnih sankcija Evropske Unije uvedenih tobože protiv Miloševića, a zaista uperenih protiv građana Srbije, uključujući i ogromnu većinu onih koji su bili protiv istog tog Miloševića, koji je pobeđivao sa jedva nešto preko pola od polovine ukupno na izbore izašlih odraslih građana, dakle jedva nešto oko dvadesetak posto sveukupnog stanovništva, ako uračunamo i omladinu, listom protiv njega, koja još nije imala pravo glasa.
U to vreme letova za Srbiju iz Amsterdama, dakle, nije bilo. Let do Beča pa onda voz bila je najpovoljnija opcija. I to je moje prvo bečko iskustvo: prelaz sa aerodroma na stanicu Beč Majdling, sa koje je voz polazio za Beograd, sa tri i po sata između za kratki obilazak grada. Bio je i neki drugi voz za Beograd, čini mi se sa neke druge stanice, ali tek osam ili devet sati kasnije, a meni se nije šetalo toliko dugo, jer bio je januar, zamrzli su se kanali u Holandiji, u Beču je padao sneg, centar carstvujuščeg grada bio je neočišćen, bljuzgavica je upadala u duboke Dr. Martens cipele. Po Meternihu, setio sam se, Schlamperei, tj. Azija počinje na obodima Landštrase. Ali to nije bila istina. I sâm centar Beča bio je sasvim dovoljno schlampig.
Sve je u redu kao u Beču? — Give me a break! Ipak sam morao, i po snegu i hladnoći, da odem do Štefansdoma. Jer u fijoci starog majčinog pisaćeg stola koji je koristila kao devojčica stajala je gomila razglednica iz nekog davnog vremena. „Beč, 22-V-37“ pisalo je na vrhu jedne. Ispod je išla poruka: „Dragi sine, Pozdravljam te iz Beča. Na tornju ove crkve sam bio na visini od 137 m. Danas idem za Prag. — Ove lepote nigde ne postoje.“ Tekst je bio napisan latinicom, ali je u potpisu stajalo ćirilicom napisano „отац“ i onda inicijali „ИК“.
Pečat bečke pošte na razglednici je od 23. maja, a pečat pošte u Srbiji, gde je primljena, od 24. maja. Pre 74 godine, najverovatnije vozom! A danas i avionska pošta iz Beča putuje za Srbiju najmanje dva dana. Razglednicu je moj pradeda poslao starijem sinu, deda-stricu, tada gimnazijalcu, ne zaboravivši da napiše i svoj sopstveni inicijal, „srednje slovo“, u imenu adresanta. Jedna razglednica iz Praga datirana samo dan kasnije, 23. maja 1937, a poslata, opet, sledećeg dana, adresirana je na prabaku. Samo je adresa latinična, tekst je ispisan ćirilicom. „Хиљаду поздрава Вам шаље из златног Прага Ваш Илија“, veli. Po svoj prilici razlog za različite datume pisanja i slanja je taj što ih je pradeda pisao uveče u hotelima, ili možda u nekoj pivnici ili kafeu, posle susreta sa poslovnim partnerima koji su bili razlog putovanja. Mlađi pradedin sin, moj deda, tada dečak od šetnaestak godina, nije dobio razglednicu na svoje ime sa ovog putovanja. Valjda se podrazumevao u onome „vama“, zajedno sa svojom majkom i bakom po majci, pradedinom taštom.
Samo deset godina kasnije, 1947, pradeda monarhista i predratni političar će živeti u Engleskoj, iz koje se u Srbiju neće nikad vratiti za života, nego tek tridesetak godina kasnije kao pepeo u urni; prabaki će biti oduzete kuća, pomoćne zgrade i prodavnica koje su bile deo njenog devojačkog miraza kao tobožnja imovina „narodnog neprijatelja“, tj. njenog muža u egzilu; a moj „deda“, tj. dvadesettroipogodišnji mladić, otac moje majke po kome ću dobiti ime, biće mrtav, poginuo u Bosni 1945. pošto je 1944. prisilno mobilisan u Brozovu armadu, a kao sin čoveka koji je otišao za kraljem u najmanju ruku nezaštićen, ako ne i namerno izložen pogibiji, od strane komandira jedinice. A crno-bela razglednica Štefansdoma ostaće da žuti u fijoci.
Posle sam bio u Beču još jednom na tek dve noći — jedva nešto više od 48 sati — iz Pešte u kojoj sam godinu dana proveo na studijama. Otišao sam u crkvu sv. Roka (zapravo: Rohusa) da vidim gde se Vuk venčao sa Anom, i do njegovog spomenika dva bloka dalje, postament kojeg, za razliku od onog na početku Ruzveltove u Beogradu, nije bio išaran grafitima. Nisam znao gde je grob prabakinog brata Lazara koji je za vreme Prvog svetskog rata odveden kao zarobljenik u Beč i tamo umro. Deda-stric, isti onaj sa razglednice, pronašao je grob svog ujaka sredinom 1960-tih, kad se vraćao iz posete svom ocu, mom britansko-srpskom pradedi, kojeg nikad u životu nisam video, u Berlin, svojoj ženi koja je tamo bila niži službenik u nekakvom projektnom birou. Ali deda-stric je bio već davno mrtav; ko bi mi drugi mogao reći gde da tražim grob nekakvog čoveka, rođenog pre više od stoleća, s kojim sam delio zajedničke pretke tek u četvrtom kolenu?
Tokom te, za sada poslednje, posete Beču, posle šetnje niz Marokanergase (opet zbog Vuka), i onda kroz park donjeg Belvederea, pa do Štatparka, pre povratka za Peštu odvezao sam se metroom na vrh Marijahilferštrase i krenuo pešice ka centru (onome što se sada, kako vidim, zvanično zove Kvart muzeja, a tad je bilo samo širi centar sa gomilom lepih zgrada, zaista mahom muzeja), pa sam u nekoj od prodavnica kupio lanenu košulju na sniženju i bermude. Bila je zlatna jesen i Beč je bio umiven, uredan i čist. Sve jeste bilo u redu u Beču. Toliko da mi se učinilo na trenutak da bih mogao proživeti život u njemu. Ali onda me je ipak šum dalekih mora dozvao i 2005. godine sam krenuo u Kinu, da četiri godine predajem na univerzitetu i putujem po Aziji.
Austrija je ostala tek sećanje na neke trenutke iz lične i porodične istorije. Prava Azija nije počinjala na obodima Beča i svakako se nije mogla definisati samo kao schlampig. Postala je moja na otvoren i radostan način, na koji Evropa to nije ni poželela ni, na moje uporno pokušavanje, ikada pristala da bude. Prihvatio sam realnost i na trenutke sam u Južnoj Kini, Indokini, i ostrvlju Jugoistočne Azije bivao gotovo srećan.
Sve je bivalo u redu, (kao) na Mindanau, na jugu Filipina. A možda i kao u Beču — ko će ga znati.
– feb 25, 2011
Kontaktirajte nas:
PRATITE NAS: