Promenio sam, ovde u Beču, dosta stanova i kuća u kojima sam tugovao za starim krajem i privikavao se novom. U svakom boravištu odsanjao sam, po više puta, svoju Srbiju; njena sunčana jutra i mirišljava proleća, smaragdno čiste reke i nebeski plava jezera. Njene Kopaonike i Zlatibore, šumadijsko i vojvođansko zlato u zrnu. Stanovao sam u lepim delovima grada i onim udaljenim, sklonutim. Prikupljajući nekakvo, nazovi bogatstvo, trošio sam godine.Kad se obazreh, do guše sam ugazio u šezdesete. Kao da sam celo vreme pevao pesmu onog Crnogorca u Americi: „Kuća, posao, kuća posao, posao kuća…“ pa do besvesti. Kad sve sabrah i oduzeh, ne znam na čemu sam. Ovde dodato, onamo oduzeto. Na ovome mestu skupljeno, tamo rasuto. Ovde osrećen, drugde opaćem. Prividni mir oko mene raspaljivao je nemir u meni. Jest lepo, ali nije ono. Jest bogatije, ali ne znam koliko je srećnije i toplije. Sve to me je teralo da selim iz jednog na drugi kraj Beča, tražeći mir u nemiru.
Tako sam nedavno stigao u ovaj usnuli krajolik u kome sam se smirio, kao da sam se približio mome Beogradu nadomak Avale. Da li me je nešto vuklo ovamo? Raspoloženiji jesam; spavam bolje, rado i često šećem, drugujem s poznanicima. Bože, kud ranije ne preselih ovde?

Jednog dana, pođoh u prodavnicu preko ulice. Uređen markrt, dobro snabdeven. Nalazio se u jednom delu velike stare kuće. Kad sam se vraćao, s kupljenim stvarima, nešto me teralo da se okrenem. Baš tako, natera me, kao da mi u uvo spusti zapovest: „Okreni se!“ I okrenem se; prvo zastanem, sklonim se da ne smetan prolaznicima i polako okrećem glavu prema zgradi iza sebe. Na onom drugom delu velike stare građevine nalazio se široki ulaz koji se, možda, više i ne koristi. Iznad ulaza, kao sjajna kruna prilepio se broj 17. Od podebljalog bakarnog lima, nije plemeniti metal, ali sija. Nije ni nov, vide mu se tragovi obnavljanih fasada; na mestima gde je pričvršćen za zid naružnila ga prljavština. Nekada glavni veliki ulaz zarastao u korov. Samo broj 17 svetli toplom prijatnom svetlošću blagog neona. Vidim mu treperenje i kad sam leđima okrenut. I ne samo tada. čim sam ušao u stan, pogled mi se oteo i pobegao kroz prozor zaustavivši se na broju sedamnaest. Pređem u drugu sobu, vidim broj. Legnem i zatvorim oči, on ispred očiju dežura. Taj broj me pratio, kao senka telo, ali i menjao nešto u meni. Hrabrio, činio me drugačijim, opuštenijim. Postao sam drugi čovek, a ne znam kako i zašto.

Drugom prilikom, pođoh s unukom u istu prodavnicu. Bio je lep sunčan subotnji dan. Broj je gledao u mene, kao u starog poznanika, čini se povremeno pojačavao sjaj menjajući boju. Jednog momenta mi se učini da kaže:“Lepo što se ponovo vidimo“. Dok sam gledao gore iznad ulaza, ni primetio nisam da mi se unuk istrgao iz ruke i odjurio u susret dečaku svojih godina. Grlili su se i dečje radovali.
-Ovo je, deda, moj drugar, Oto iz škole. Sedimo u jednoj klupi i sve delimo što imamo…Naučio sam ga srpski, ali prvo da psuje.
Dečak dotrča do nas i pozdravi me:
-Dobar dan, kako ste? – i ode da se igra s mojim Nebojšom, zadovoljan što me je pozdravio na mome jeziku. Starija dama, čiji se, verovatno unuk, grlio s mojim, stajala je i posmatrala decu i mene. Naklonio sam joj se u znak pozdrava i pošla je prema meni. „Rajzinger, Elza Rajzinger“ rekla je. „Jovanović, Lazar Jovanović“, odgovorio sam i ona se nasmijala pa dodala: „Braća Jovanović“. Sada sam se ja upadljivo smejao i rekao: „Rajzinger i sinovi“; smeh mi se pojačao čim sam predosetio s kim sam se sreo. „Miloš i Brane“ rekla je ona, „Karlo i Franc“ dodao sam i zagrlili smo se, kao svoji. Seli smo ispred restorana i pili kafu. U pola razgovora, gospođa se izvinila. „Brzo se vraćam“, rekla je. Uskoro se vratila noseći u rukama veliki album s fotografijama. Bila je zadihana i stavila ruku na grudi. „Majne herc“, rekla je kroz osmeh. Pred očima zatreperiše stare fotografije. Polegle, bledo u nas gledaju, kao umorni putnici. Govore o ljudima i vremenima. Bivšim. Kao da je bio nestrpljiv da ga unuk vidi, deda Uroš poturi prvoga sebe. Nikada se on nije štedeo. Kakav je bio u životu, tako je ostao na fotografiji. Gledao sam ga i bio neizmerno srećan i jako uzbuđen. Fotografije su počele jače da podrhtavaju u mojim rukama. Onda su nam pred očima defilovale uspomene. Marširaju, kao na smotri: stričevi Ranko i Mirko, onda dobri Karlo i Oto, bratići Marko i Jovo, njihovi sinovi Janko i Žika. Među fotografijama se našla i jedna grupna , ispoštena, pa bleda kao prljava hartija. Pripomože mi gospođa Elza: – To je sa „Svetosavskog bala“ kada je Miloš Obrenović otvorio prvi Srpski centar u Beču 1846. Hteo je da okupi sve Srbe u ovom gradu i ne sluteći da će ih nekada u Austriji biti preko tri stotine hiljada – govorila je gospođa.

Duboko u albumu, kao da se još uvek dečije stide, njih dvojica; Brane i Mile. Fotografije probudiše sećanje na njih dvojicu siročića. Otac poginu negde daleko na nekom vajnom frontu, majka preminu naprečac. Kada je dobri Karlo čuo od moga dede Uroša da su bez oba roditelja i igde ičega, dogovoriše se da ih pošalje kod njega na zanat u Beč. On će da ih iškoluje. Kako obećano, tako učinjeno. Bili su vredni i pošteni, a bistri te su na vreme završili zanate i zaposlili se. Kasnije je Mile pohađao vojnu školu i postao oficir. Zaposlio se, kakva slučajnost, u pograničnom Hitlerovom rodnom mestu u Braunau, na reci Inn. Bio je toliko sposoban da ga je nacista, zelezničarev sin, kaplar, deportovao negde čim su Nemci okupirali Austriju. Iza njega je ostalo troje dece; dva sina i kćerka. Njih troje su živeli u tri države, Nemačkoj, Rusiji i Engleskoj. Ne zna se da li su još živi, ali je sigurno da imaju decu koja verovatno i ne znaju poreklo svojih dede i bake, jer im je baka bila Nemica i preudavala se dva puta posle Milinog odvođenja, dedu Srbina, nacisti su zasigurno obezživotili. Drugi brat, Brane, živeo je u Beču. Imao je svoju trgovinu i prijateljovao i poslovao dobrim Karlom i sinovima. Supruga mu je bila iz Banje Luke, a imali su četvoro dece koja su kasnije izrodila svoju decu i danas ih ima blizu petnaestoro u ovom gradu. Neke od njih sam i ja upoznao. Imaju kod sebe nešto naše južnjačke topline i dobrote.I vole da se druže s našima. Znaju pokoju našu reč.

Nešto me vuklo da hitno otputujem u Beograd. Srećom, nije ni daleko i već sam naveče u svome stanu, u blizini Kalemegdana. Upalih svetlo, kroz prozor ugledam na fasadi kuće preko puta broj 17! Ponovo pogledam, isti onakav kakvog sam gledao u Beču. Kao da je došao za mnom. Što ga češće gledam sve više se svetli i povećava. Ugasim svetlo, on se opet vidi. A do sada ga nisam nikada video. šta se događa sa mnom i brojem sedamnaest? Pronađoh u knjigama da se samo u jednom delu Italije taj broj ne smatra srećnim. Nigde drugde. Bio sam nekoliko dana u Beogradu. Bilo mi je lepše nego ikada ranije. Samo bih na momente zamenjivao mesta pitajući se jesam li sam u Beču ili u Beogradu, ali mi to nije smetalo, kao što mi ni u buduće neće smetati kad budem u Austriji, a osećam se kao da sam u Srbiji.No, postojao je strah da me taj broj ne bude proganjao i uznemiravao. Priznam da sam se toga plašio.

Iz Beograda sam doneo sledeću priču iz prošlosti.

… Bila u našoj lozi trojica braće. Jedan je bio žandarm, drugi radnik u jednoj knjižari, a treći, moj deda Uroš koji se bavio sitnom trgovinom. Malo po malo i otvorio je trgovačku radnju. Spočetka, prodavao je sitnice; hranu, so, kafu, šećer, a onda lonce, šerpe, metle, četke i druge kućne poptrepštine. Tih godina se mnogo tražio štof i odeća. Registruje on preduzeće „Braća Jovanovići“, jer su oba njegova starija brata pristala da rade skupa. Pošto je trebalo nabavljati štofove, obuću i odela izvan Srbije, on krene u svet. Prvo u Peštu, ali ne bi zadovoljan. Onda skrenu u Trst, pa u Beč. U Beču se sprijatelji s trgovcem Karlom koji je imao trgovinu „Rajzinger i sinovi“. Deda je u „Braća Jovanovići“ i „Rajzinger i sinovi“ gledao proširenu porodicu.
-Nigde neću kupovati robu nego kod vas – rekao je Uroš Karlu.
-Imate najveći popust koji se može ikome dati – odgovorio je Karlo Urošu. Sprijateljjili su se i pobratimili. Posećivali i obilazili Srbiju i Austriju. Posle deda Uroša, trgovinu je vodio moj otac Niko, a umesto Karla njegov sin Franc. Ništa se nije promenilo. Trgovali su, posećivali se i častili. Svaki put bi Franc, kada bi dolazio u Beograd na slavu ili bi odlazio u Sokobanju, dovodio još kojeg prijatelja pa se krug prijateljstva proširivao.Otac Niko bi, ako ne može da ode u Beč, napisao ceduljicu šta želi i plaćao kad stigne. Franc bi ponekada i sam slao robu proračunavši kada bi robe moglo ponestati u radnji njegovog prijatelja. Onda je došao rat. Drugi svetski. Karlov unuk Josef bio je vojnik kada su Nemci okupirali Beograd. Među zarobljenicima je prepoznao prijatelja Miloša. Na dan kada su zarobljene vodili na streljanje, on je Miloša nekako spasio i poslao kući. Rat je završen, onako kako je završen i naši su neke Nemce zadržali u ropstvu da rade teške fizičke poslove ili kao stručnjaci. 1946. godine u šumi nedaleko od Beograda Miloš, vojnik, prepoznao je roba Jozefa i oslobodio ga, rekavši starešinama da iskašljava krv i raspada se od sušice. Jozef je otišao u svoj Beč.

Vremenom, nestalo je straha od proganjanja broja 17. Skoro da ga nisam primećivao na fasadama zgrada. Iz stvarnosti, preselio mi se u snove. Neprimetno i retko, kada me pohode lepi snovi. Po tim snovima sam znao da li se nalazim u Beogradu ili u Beču. Kada mi se u snu broj 17 nacrta pred očima i vidim dedu Uroša ili oca Niku kako pod teretom milošta ulazi širokim stepenicama u prostrane carske dvore, znam da sam u Beču. Posle toga, unapred znam šta seldi; koferi puni robe se tovare u kočije i pravac štacija. Vidim li broj 17 i gospodu s leptir mašnama i velikim punim koferima kako zaustavljaju kočiju ispre radnje u koju se roba unosi, ja sam u Beogradu. Tako se od sada radujem snovima i broju koji ide ispred njih.

Zagledan u broj 17 ovde u Beču ili tamo u Beogradu, u meni su oživele davno izgovorene reči. Otac Niko spominje dedu Uroša. „Kada bih samo polovinu njegove sposobnosti imao, ne bih se plašio.“ Onda nekoga savetuje kako da pronađe Franca. „Pazi, ovako. Idi u Beč i traži u Straße 17. Karlovog Franca. Samo reci Francu, poslao me Niko, isto onako kako je Uroš poručivao Karlu i što poželiš dobićeš, a ako nema da platiš reci platiće Niko.“Išli trgovci, donosili robu i čudili se poverenju. Meni je od detinjstva u ušima odzvanjalo …Straße 17, a da me ubijete nisam pamtio kako se ulica zvala. Nešto su spominjali muziku ili mizičara. Kasnije, kad sam pošao u škole u mislima su mi se motalii Strauss, Haydn, Mozzart, Bethoven. Svejedno mi je bilo koji će od njih da uzme to ime. Celo vreme odrastanja sam bio ubeđen da samo treba pitati kuda je put za Austriju, onda za Beč i tražiti Straße Nummer 17 i našao bi se evo ovde, preko puta moga stana.

A sudbina moje porodice u Beogradu? Otac i stričevi su napravili lepu kuću u sred Beograda. U prizemlju trgovina, gore stanovi. Kuću su prvo Saveznici bombardovali 1945, a onda je novi režim konfiskovao, a oca Niku i stričeve, Stevana i Miroslava strpali u zatvor. Sudbina je htela da je ta naša zgrada imala na sebi takođe broj 17. Sada su tamo izgrađene zgrade za stanovanje, a ja sam na najlepšem mestu, pored Kalemegdana koji mi, kad god otvorim prozor ispriča po jednu pričicu iz prošlosti…

Priznaćete da nema ništa lepše od priza iz prošlosti mesta koga volite.