Pod Pobednikom svetlucala je reka kao zgužvana folija iz koje su pojedni kolači od marcipana. Golub u ruci samo sto ne poleti u vreme iz kog je došao. Moje barokno raspoloženje narušava žulj koji mi je napravio moj novi par čizma Laura Biagiotti. Ne mogu više da koračam, ali mi je sasvim jednostavno da posmatram. I dišem. Beograd. Stopljena u njega teško da sam se ikad nekome drugom tako čvrsto predala. Ljubav me jeste vodila uzvodno, ali je srce kucalo na dva fronta kada god je moralo tako. I Beograd se caklio u mojoj pozadini.
Neozledjeno telo junaka više oslikava pobedu koja zapravo nikad nije dobijena. Kalemegdan je velika tajna, a da o tome niko ne razmišlja. Sav Beč kao da je iscureo u Dunav da se samo onako kako ne treba oslika na Beograd. Nebo me podsetilo na plagijat misli starih više od dvesta godina. Transcendenta ljubavna priča ne napušta moje snove. Srbija jeste oduvek bila moj dom, ali duh nekako i nije bio samo moj. Odlazeći ka zamkovima, koncertima, balovima pod maskama, kostimima koji su tajili sudbine do duboko u noć napijeni strastima kao svojom jedinom kupkom. Nikakavi ratovi nisu mi pomutili sećanja i lepote koje su se ugradile da ostanu večne u gradu koji je objasnio Austriju bolje nego bilo koji književnik. Muze umetnosti i znanja ovekovečile su sebe kroz dela najboljih koji su dali sebe za veličanstvenost koja će da traje daleko posle njih. Ponovo zaljubljena uvek se vraćam u Beč. Nije mi dobro i pijem jaku kafu u prvom kafeu iz koga miriše jutro Beča za mene. Na kočijama prošlo je zaljubljenih dvoje. A možda zaljubljeni i nisu. To je samo trenutak koji ih je tako opisao. Turisti najviše golicaju Beč. Dok je Beograd taj koji zagolica turiste.
Ne volim srpske diskoteke, kafane i sastajališta koja imitiraju Beograd na svoj više seljački, nego kultni način. Autentičnost se stopila sa inercijama dvadesetprvog veka koji poput brzine mlaznog aviona ukida prošlost gajeći kulturu kao voćnjak pod staklenikom gde plodovi zru brže nego sto se širi korenje. Mnogi kojima srce kuca ’Beograd’ su se prepoznali u Beču. Divim se Austriji koja se oslikala u Beč kao najsrpskije mesto u svetu. Mozda je samo trebalo voleti ono što jesmo i ne bismo postali ono što smeli nismo. Putevi znanja kosili su se sa tradicijama, Srbi su postali Austrija, Austija je Srbima poklonila sebe, dala se kao princip i cilj svesti koja je stremela ka najlepšem vrhu čije je sunce sijalo umove od zlata.
Još davno, sećam se, Austrija je pisala ljubavna pisma Srbiji. Beogradu čiji se horoskop uklapao u sazveždja Škorpije, takva naklonost je prijala. Znanje je postalo imperativ inteligencije koja je od sebe dala maksimum. Iako sam znala da Beč teče ka meni, ja kao Beograd bila sam uštirkana u najlepšim čipkama od prevare i laži. Oblačili su me po poslednjoj modi ako je tako trebalo da okite beogradski elitizam. Voleli su da me troše da bih se verovatno što više zaljubila u Beč. Volela sam da preterujem, samo tako u korak sa Bečom bih mogla da zaigram Valcer kao jedini ples koji nije uspeo na mom delu Balkana. Beograd je disao ka Beču, kroz Beč je proticala beogradska krv. Austrija je bila sigurna u svoje strasti i svoj sjaj uklopila je u kič koji je svetleo slavom, divljenjem, lepotom. Bogat, prelep i raskošan Beč bojio je Dunav u staro zlato. Ikone Bogova kojima su se klanjale ulice pod koracima sudbina onih koji prolaze saplele su taj grad u večno trajanje umetnosti za divljenje i samu sebe. Nauka kao licenca za dalje onima koji veruju u nju. Mene kao i svaku drugu beogradsku priču, vodila su samo čista osećanja. Nauke sam se odrekla, nije mi se pokazala kao istina.
Njegov me horoskop zabrinuo, ličio je na idealan. A savršenstva sam se grozila, karikature su mi se činile kao ljudskija bića. Ne umem da definišem kako je došlo do tog kompleksa medju nama, uvek smo bili spojeni rekom koja je proticala putem sudbina koje nismo mogli da mimoidjemo.
Zvuk Ušća Save u Dunav orošavao je desno uvo Pobednika čineći Dunav širokim kao more. U tom žamoru stapanja dva vodena sveta i naše duše su se spojila za sva konačna, beskonačna vremena. Da se razidjem od Beča bilo je nemoguće. Njegova moda trošila je moje pare, kultura koja je bojila duh njegovih institucija zasenila je sve moje, Srbija kao selo vapila je za gradom u Austiji, Beč oduvek bio je srpsko mesto za maštanja, iluzije i stremljenja. Nešto od tog duha prezivelo je do sada. Ali dovoljno da se sećanja preslikaju u nameštene istorije. Kako sam menjala sebe, menjala sam i njega, moj duh koji je štitio jedini grad na prekratnici svega otplivavao je u neka sasvim prozaična ljudska bića. Osim Beograda, postala sam Beogradjanka.
Dvadesetprvi vek gulio je štiklu dvanaesticu na mojim stopalima. Hitala sam ka fakultetu. A u stvari jurila sam da vidim njega koji je držao predavanje kod nas. Ikoničkog lika brada mu je gledala više ka nebu, nego ka stopalima. Bio je ponosan na sebe prepričavajući arhitekturu kao otkrovenje. Ljubav prema pogrešnima u mom slučaju bila je uvek prava. Stipendija mi je značila daleko više od novca koji sam trošila živeći kao student u gradu koji me prizvao sebi po nepoznati put u istoriji moga bića. Linija je pratila moju duhovnost jer sam osećala vezu izmedju dva nikako odvojiva sveta. U stanu sam ostavila nered koji sam morala, solja za čaj umrljana sirupom od karamele sunčala se u prizoru koji evakuiše pedanteriju kao pred kataklizmu. Haos se uvrstio u moj život i postao način na koji jedino umem funkcionišem. Brzina koju je diktirao Beograd multiplikovala se onoliko puta koliko je Beč imao više da ispriča. A kako se inače zna, Beč ne zatvara usta. Letela sam kroz svoje dane najdetaljnije što je bilo moguće za nekog ko ume da voli dvoje istovremeno. Kao ljubavnica činila sam se sebi verna, ali kao umetnica , varala sam svaki od ova dva grada sa ovim drugim, čineći tu preljubu kao kompromis. I moja je priča kao i većine drugih bila haotična, ali ipak i dovoljno samo moja.
Stan u Beču morao je biti osunčan jer je svetlost bila lajt motiv grada koji me osvojio bez udvaranja. Veliki prozori pustali su ulice da se ulivaju u moju dnevnu sobu i koračaju kroz moja razmišljanja. Bila sam opsednuta lepotom grada koji je od mene gradio intelektualca, umetnicu, genija. Takva struktura stvarnosti bila je jedina kojoj sam oduvek želela da pripadam. Topli napici na maloj terasi duž kuhinjice grejali su mi dušu koju su zaledila sećanja. Moja porodica podeljena na sve moguće strane sveta, osim imena, suza i osećanja koja nije umela da iskaže nije delila medju sobom ništa. Dom spaljen do temelja. Rat je odneo dušu poput dima u nebo. Ujak i otac ostali su da budu spomenici na ruševinama naših zivota koje smo verovali da nikad neće otići putem kojim jesu. Uvek je nešto teklo ka Beču. Sva moja sudbina.
Došla sam kao izbeglica, intelektualni potencijal, Srpkinja koja je razumevala da će njena Srbija ubrzo postati Austrija, jedna od mnogih čiju je priču u Beč doneo rat kao separator sudbine. Možda i nisam imala entuzijazma ni za čašu vode, ali me jaka sila sačuvala od razarajuće. Moje su vizije u sebi tragale samo za mir, rastuživalo me gotovo sve. Znanje je uticalo na moju svest da se održi i kad se odranjala kao da je od krečnjaka. Na porazu duše koja je ostavljena da se krpi sama da se gradi počeo je jedan sasvim novi svet.
Setih se priče o dostojanstvu. Ne uliva poverenje, ali me hrabri da istražim dalje šta stoji iza tog lika čiji stav pokušava da porekne gravitaciju. Kada se voli u Beču se voli na neobičan način. Kao da svaki dodirnuti komad bečke stvarnosti utiče na ljubav. Ljubav koja se doživi jednako kao i ljubav o kojoj se mašta. Da ću u nekoj velikoj ljubavi nestati u ovoj stihiji sveta punog detalja i lepog, pogleda bih Boga u oči da mu iskreno kažem ’hvala’. Hvala za sve. Morala sam da preživim najgore kako bih živela svoj najlepši život. Čovek koga sam htela nosio je markirana odela kupljena u centrima koji su pozivali na trošak. A u Beograd dolazeći podsećao je na izuzetnost koja samo u sred Beča ima pravu cenu. Volela sam mukarca u kom sam prepoznala istu sebe. Njegova austrijska porodica trgala je sa svog porodičnog stabla lišće i sve do korena zašla u bečko tlo. Oduvek bio je tu, njegov je pradeda igrao šah sa mojim na istom trgu gde smo se on i ja poljubili prvi put. Svet je ustvari sasvim malo mesto. Ljubav je ta koja može da ga poveća. Možda upravo zato Beč i sija kao ni jedan drugi, ljubav je skliznula u njega kao u svoj krevet. S druge strane Beograd je u tom trenutku izvodio Mocartova dela u Beogradskoj filharmoniji noseći melodiju direktno u prošlost iz koje se radjala moja najtajnija priča. Žao mi je Beograda. Nikada nije dobio Beč. Jer ga je ovaj osvajao ponovo uvek. Obasjavajući svet nekom svojojm prigušenom svetlošću, Beograd je pričao priču o samome sebi koji je čeznuo za gradom čije reke vodu deli i pije noseći samoga sebe samo u žudnje i maštanja. Muzika jaka kao strast. Beograd je samo u toj strasti nad Bečom imao vlast. Zauvek obožavan Beograd je postao samo duša sred Srbije koja vapi za Bečom koji se go ne bi skinuo ni pred kim.
Od statua napravljen grad tone u san dok ga u mislima ljubi zaprljani beli grad. Ljubav je dobila težak smisao. Zvezda padalica prelete nebom.
Voljeni muškarac zanemeo je sred svog predavanja. Izlizane reči postale su sve i ništa više osim osećaja nije moglo da objasni Beč.
-’Ajmo u Beograd- rekoh mu.
Nešto poput olakšanja prelete njegovim licem koje se ozari kao ponovo rodjeno. Beograd zasija u našim mislima kao najerotičnije romantike sinfonija. Muzika obuze naša bića, stvarnost postade samo priča. I ja kao sve što jesam pretvorilo se u dva srca za kojima uvek ono drugo kuca ne bih li se vratila samo zbog njega u jedan od njih dva. Beč kao san, Beograd kao nedosanjan.
Brodovi seku debelo rečno telo. Čamci ispisuju svoje ribarske sudbine. Ljudi putuju i tome ne naslućujem kraj. Pa, ipak, samo je Mocart je umeo da zapeni Dunav.