Mjau, mjaaaau! – bila je tigrasta i dosadna. Da, mačke mogu da budu razmažene kao i vlasnici. Zato je Ljubica ustala od kompjutera i zaputila se po mačje krekere. Usput, prelila je još mlak, žuti fil preko šnenokli i činiju ubacila u zamrzivač.

– Ne mogu od vas ni konkurs da pročitam kako treba, a kamoli da napišem priču – namršteno je progunđala kćerki i mužu koji nisu baš mjaukali ali su se o šnenoklama raspitivali svakih pet minuta: jesu li se ohladile, kad će moći da se jedu, mjau-mnjau!

– „Poštovani, objavljujemo konkurs za izbor najbolje kratke priče. Tema: Austrija, Srbija, Beč, Beograd…, do 10.000 karaktera….“ pročitala je Julija, a onda zapitala: – A o čemu ćeš da pišeš?

– O mom pradeda-stricu Stevanu, onom što je iz siromašne seoske porodice otišao u Ameriku i slao pare da se njegov sinovac, tvoj pradeda, školuje za fiškala!

– Za šta?

– Za advokata – uzdahnuo je Mihajlo prevodeći s jezika detinjstva svoje žene.

– Mama, pa ti ćeš da promašiš temu! Ima kod nas u razredu ona Leposava, ona što uvek promaši temu za pismeni. Ne treba da pišeš o Srbiji i Americi…

– Stvarno, – zainteresovao se i Mihajlo – kakve veze tvoj pradeda ima sa Austrijom?

Ljubica je spustila kutiji sa mačjom hranom na trpezarijski sto i zagledala se kroz prozor: drveće se povijalo pod udarima košave, Dunav je bio beličast i srebrn, a u daljini, Ljubica je videla njegov izvor u Švarcvaldu i novogodišnji bečki koncert i sve one „K und K“-princeze iz bakinih priča i, poslednju, Zitu, zbog čije se smrti kao studentkinja, rasplakala na opšte čuđenje svojih drugarica.

– Deda-Baca, tako su zvali Stevana, jednog dana, tamo u Americi čuo je da je počeo Prvi svetski rat. I, spakovao se, ukrcao se u brod i krenuo nazad, iako je moj deda imao tek 16 godina i nije bio ni blizu Pešte, Beča ili gde su se već sticale sve te fakultetske diplome. Naprosto, deda-Baca je smatrao da je njegova dužnost da se vrati i brani svoju zemlju.

– Pa, kako je onda tvoj deda, ipak, postao advokat? – pitala je Julija.

– Tako što se deda-Baca 1918. kad je izgubio rat, opet vratio u Ameriku i bio tamo

još deset godina.

– Čekaj, čekaj, kako misliš izgubio rat – pitao je Mihajlo koji je ovu priču mogao i da zna da su ga porodične istorije interesovale. Ali priče su, po Mihajlu, bile ženska stvar: i njegova majka je znala sve o njihovoj porodici, i tetke su znale, ali muškarci se time nisu bavili. Pamtio je samo ono što je bilo smešno kao npr. isticanje „K und K“ vaspitanja u porodici njegove žene. Ili, mada ređe, ono što je bilo baš žestoko i sasvim jasno. Ovo mu se sad učinilo žestoko, ali jasno nije bilo.

– To je ono, Sarajevski atentat i te fore? – preslišavala se i Julija.

– Da, Sarajevskim atentatom je rat počeo, a završio se tako što je Austro-Ugarska izgubila rat i raspala se – ozbiljno je objasnila Ljubica.

– Pa, da, to te pitam, kako je onda tvoj pradeda-stric izgubio rat kad je on bio Srbin?

Ljubica je kredenca izvadila porcelanske činijice svoje bake i, iako čiste, počela odsutno da ih briše. Julija se narogušila. Te činijice, neravnih ivica, oslikane cvećem i leptirima, bile su lepe, ali, po njenom mišljnju, uzalud: iz njih je, ako je čovek nije želeo nevolje, moralo pažljivo da se jede, pažljivo da se peru, sve pažljivo, ma, sve u svemu, muka jedna.

– Heh, – napravila je Ljubica značajan uvod – jeste, deda-Baca je bio Srbin od glave do pete, ali bilo je to drugo vreme, drugi Duh vremena. Deda nije bio ni političar, ni intelektualac. Pre Amerike bio je paor, kao i svi u njegovom selu i u njegovoj porodici. Obrađujući zemlju, deda nije imao nikakvu romantičarsku ideju ili osećanje nacije. Imao državu, država se zvala Austro-Ugarska i – počeo je rat. A kad počne rat, paor, zna se, ostavlja plug, postaje soldat i bori se za svoju državu, za svoju zemlju.

Ljubica je završila rečenicu i ućutala. Mihajlo takođe nije ništa govorio, pa je

nastala čudnovata tišina. Julija je gledala čas u oca koji je, činilo se, pomno proučavao zlatnu šaru na činijici, čas u majku koja je sela za trpezarijski sto kao đak u klupu posle odgovaranja. Mihajlo je otvorio usta kao da će nešto reći, pa ih je onda opet zatvorio.

– Šta? Šta je bilo? – pitala je Julija kojoj se učinilo da je nešto propustila.

– Ništa, slegnula je Ljubica ramenima – o tome ću da pišem.

– Ali šta ćeš da pišeš? Tu nema priče… – mudrovala je Julija. – On nije čak ni

poginuo, a još bi bolje bilo da se neka devojka zaljubila u njega. Samo je opet otišao u Ameriku.

– Dakle, taj tvoj deda… – počeo je Mihajlo.

– Moj pradeda-stric – ispravila ga je Ljubica.

– Svejedno, taj tvoj pradeda-stric, on je – ranio mog deda Inorada! – izvalio je

Mihajlo.

Julija se namrštila. U davnoj prošlosti njena nepoznata familija je zaratila! Sve do ovog trenutka nije ni znala za njihovo postojanje, a sad su bili tu, naoružani do zuba i naokolo su fijukali meci. Ako su uopšte tada imali metke? Možda je to bilo tako davno da su ratovali lukovima i strelama, mačevima.

– Čime ga je ranio? – zapitala je Julija da razjasni stvar.

– Čime god da ga je ranio, tek, deda-Inorad se od tog ranjavanja više nikad nije

oporavio i nekoliko godina posle rata umro je – rekao je Mihajlo uvređeno.

– Ti se ljutiš? – štrecnula se Ljubica.

– Ne ljutim se – odbrusio je Mihajlo.

– Stvaaarno, Mihajlo! – prevrnula je Ljubica očima. – Ne mogu da verujem da se ljutiš zbog istorije…

– Ali, mama, i ti bi se ljutila da je taj Milorad…

– Inorad – ispravio je otac Juliju.

– … da je taj Inorad ubio tvog pradeda-strica.

– Što bih se ljutila?

– Ljutila bi se jer tvoj deda u tom slučaju ne bi postao advokat i sve bi bilo drugačije. Ne bi imala ni ovaj kredenac, ni ove činijice, možda ne bi ni došla u Beograd da studiraš… – nabrajao je Mihajlo logičan sled.

– I vi se ne biste sreli i onda ni mene ne bi bilo! – zgrozila se Julija.

– Nije mogao da ga ubije – odmahnula je glavom Ljubica.

– Šta?! Valjda je moj deda-Inorad bio tako loš ratnik?

– Ne, nego je on ratovao po Srbiji, a deda-Baca je bio u Galiciji i na Pjavi.

– Svejedno, ratovao je protiv svog naroda!

– Ama otkud su Italijani bili njegov narod! – probala je Ljubica da se pravi blesava, ali Mihajlo se smrknuto vratio šarama na činijici. – Uostalom, – nastavila je da objašnjava Ljubica – čovek je ratovao za svoju zemlju. Kao kad igraš fudbal – posegnula je Ljubica za poređenjem koje će Mihajlu biti blisko – igraš za svoj tim, šta ima veze da li su u tvom timu i Eskimi i Afrikanci. Važno ti je da dobro igraju fudbal i da su O.K. ljudi, a baš te briga ko su im i odakle su im roditelji, zar ne?

– Da, ali u repreznetacijama nema stranaca. A rat je stvar reprezentacija – muklo je konstatovao Mihajlo.

– O tome sam htela da pišem, o pametnom vremenu i o tom prosvećenom apsolutizmu kad je tim bio najvažniji. Država je, ipak, stvar izbora, a nacija nije. U Beču su se školovali toliki Srbi…

– Kako, kako? – Julija nije stizala da pohvata baš sve.

– Pa, lepo, ti možeš da odabereš državu u kojoj ćeš da živiš, a ne možeš da odabereš koje će ti nacije biti roditelji.

– Ja bih volela da živim u Americi – odmah se izjasnila Julija.

– Eh, što si našla! – huknuo je Mihajlo.

– Zato što stalno bleneš u američke serije na televiziji – brecnula se i Ljubica, iz istog pravca, mada iz različitog smera.

– Nije nego se u Americi stalno neko u nekog zaljubi, svi se smeju i možeš da voziš kola sa šesnaest godina, a u Evropi sve neki Langobardi i giljotine i buržoaske revolucije i Bostonska čajanka…

– Šta pričaš, Boston je u Americi!? – Ljubica se sad već malo iznervirala.

– Dobro, ali zar nismo gledali na Internetu reklamu za fabriku što pravi ove tvoje činijice od pre Franca Jozefa – naljutila se i Julija. U to ime podigla je činijicu i mahala njome da poveća ubedljivost. – Zar im glavna reklama nije „Naša prošlost je naša budućnost“? E, pa ja hoću da mi budućnost bude budućnost, znaš!

I tako mašući, Julija je zveknula činijicom o kutiju s mačjom hranom. Otac i majka su je napeto gledali, no ništa se strašno nije desilo. Doduše, prevrnula se kartonska kutija iz koje je ispalo nešto mačjih krekera, ali ništa više od toga. Julija je pažljivo spustila činijicu i nevino se osmehula roditeljima.

– Šnenokle! – setila se nečega što svi vole i što će doneti pomirenje.

– Šnenokle – složio se i Mihajlo, malčice potišteno, doduše, ali ipak se složio.

– Šnenokle – klimnula je glavom Ljubica i krenula da ih donese.

E, a u tom trenutku srpska, štaviše srbijanska mačka Kika, koju je Ljubica kao mače donela sa seminara u Kragujevcu, skočila je na sto ne bi li dohvatila onih nekoliko krekera. Na stolu je bio stoljnjak, Kika se zakačila noktima za materijal i počela da klizi zajedno sa njim. Sa stoljnjakom su na pod poleteli i svi oni leptirići i cveće na činijcama od pre Franca Jozefa. Mihajlo se, kao golman, bacio da predupredi fijasko svog tima, ali je udario o stativu, tj. kredenac, a lopta, tj. činijece, uletele su u gol!

– Eto, i zato ću da odem u Ameriku! – zaplakala je Julija. – Tamo je sve novo i nije strašno ako se polomi, sve može opet da se kupi! A ovde je sve tako nepopravljivo!

Pred ovakvim prizorom tuge i očajanja, sav Herend, Maisen i Boemija porcelan ovoga sveta postali su samo besmislene tričarije. Ljubica je zarglila Juliju mrmljajući da ništa nije nepopravljivo kad se ljudi vole, ima i ta fabrika koju su videli na Internetu.

– Neee! – ridala je Julija, – to je toliko skupo, nikad nećemo imati para da ponovo kupimo takve činijice!

Mihajlo ih je obe obgrlio predlažući da sutra obiđu sajam antikviteta.

– Ta, šta vam je ljudi, ima toga rasparenog, pa svaka druga baba u

Srbiji imala je takve činijice. Bar u onom maminom delu Srbije, gde je nekad bila Austro-Ugarska.

– Da, da, tako je, ne plači ljubavi – podržavala ga je Ljubica.

– A šta ako su te babe imale mačke? – nesigurno je upitala Julija.

– Ma, neee. Mačke su u prošlosti, mačke su… – tražila je Ljubica neki ubedljiv argumetn.

– … mačke iz boljih kuća imale su „K und K“-vaspitanje! – priskočio joj je muž upomoć.

Te noći košava je duvala blaže, Julija je sanjala da vozi dok Kika pristojno sedi na suvozačkom sedištu, Mihajlo je u istorijskom atlasu proučavao front na Pjavi, a Ljubica je završila priču i uzdahnula:

– Ah, ovo će biti više od 10.000 kraktera.