Sedeo sam u električnoj stolici i čekao svoju smrt. Kraj mene su stajali samo još lekar i upravnik zatvora.
Publike, koju obično viđamo u američkim filmovima, nije bilo; ipak je ovo Srbija.
Lekar upravo završio sa merenjem pritiska. Bio je normalan. Kažem vam da sam se već pomirio sa sudbinom.
– Da preskočimo formalnost oko poslednje želje?, upitao me je upravnik.
Klimnuo sam glavom. Šta uopšte može poželeti čovek kroz čije će telo uskoro prozujati deset hiljada volti?
– Samo neka bude brzo, rekao sam.
Upravnik je profesionalno klimnuo glavom i prišao velikom crnom prekidaču. Uzdahnuo sam duboko i, priznajem, zažmurio. Čuo sam jedno veliko KLIK i – ništa se nije dogodilo!
Otvorio sam oči i video iznenađenog upravnika kako ponovo pokušava. Opet ništa!
– Šta se događa?, upitao je lekar.
– Nismo platili račun za struju, eto šta!, objasnio je upravnik. – Ove džukele iz Elektrodistribucije nas isključile sa visokonaponske mreže!
– Šta ćemo sad?, pitao je doktor.
– Ne znam, nisam pametan, češkao se po glavi upravnik.
– Šta mislite o gasnoj komori?, predložio je lekar.
– Ne vredi, račun za gas nismo platili već dve godine. Toplana nam je zavrnula slavinu još prošle zime.
Sad se i lekar češkao iza uha. Upravnik ga je značajno pogledao.
– Doktore, a kako bi bilo da ga ubijemo smrtonosnom vakcinom?
Lekar se sažaljivo osmehnuo.
– Dobra ideja, kolega, ali Ministarstvo ove godine nije nabavilo nijednu vakcinu tog tipa, sav novac je otišao za vakcine protiv ovog najnovijeg, zečjeg gripa.
Nekoliko trenutaka vladala je tišina. Poželeo sam da se požalim da me već stežu kaiševi na zglobovima ali sam ipak procenio da nije trenutak. Počela je da me obuzima nada u spas.
– Streljački vod!, gotovo je uzviknuo lekar. – Zovite streljački vod!
– Ne mogu, skrušeno je rekao upravnik. – U štrajku su već tri meseca jer im nismo isplatili zarade od prošle godine.
– A vešanje?, nije se dao lekar. – Šta mislite da ga izvedemo napolje i obesimo o neku zdravu granu?
– To je lakše reći nego učiniti. Gde u Srbiji da nađem zdravu granu? Ovde je sve trulo. Trulež do truleži!
– Ne mogu da verujem da će se ovaj televizijski ubica tek tako spasiti…mrmljao je lekar.
To „televizijski ubica“ odnosilo se na mene. Nisam vam rekao, u električnu stolicu, dospeo sam jer sam poubijao glavne urednike svih televizija sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji. Nisam mnogo postigao ali barem mi je srce bilo na mestu.
– A šta mislite, doktore, pitao je upravnik, da ga pustimo na slobodu?
– Kako to mislite?, upitao je doktor.
– Lepo, da ga odvežemo, izbacimo iz zatvora i pustimo da živi u Srbiji. Od toga se danas sigurno i brzo umire!
– Neee!, vrisnuo sam. – Samo to ne!
Sa zlokobnim osmesima na licu lekar i upravnik prišli su stolici i počeli da mi odvezuju ruke.