„Evo me u Beogradu. Sam. Ne znam ama baš nikoga.“

Dobio sam posao i Šefa. Dabogda svaki pripravnik imao Šefa kao što sam ja imao. Moj Šef je bio sve na šta se treba ugledati mlad čovjek. Pametan, najuspješniji u svom poslu (premda nije bio član partije), kod nas u zemlji i van zemlje, plemenit i što je meni bilo najvažnije, najveći zajebant svih vremenan. Šef je uvijek bio gospodin, čak i u socijalizmu. Njemu je garderoba uvijek najbolje stajala. Sve je bilo jako elegantno sa ukusom odabrano, najmodernije, najskuplje. Uvijek je imao kravatu i pio kapućino. Sam je kupovao voće, povrće i meso na Zelenom Vencu, svaki dan, gospodski. Njegovi drugovi su bili najpoznatiji likovi u zemlji i van zemlje. Moj Šef je na sve mislio, u svemu je bio najbolji. Imao je najljepšu suprugu i najljepše kćerke u Beogradu.

Prvi dan mi je rekao:
„Zlatane, prvo, ja sam Šef, drugo, vas mlade arhitekte zovem mladi topovi i treće, zaboravi i oca i majku, oni su daleko, ovde u Beogradu, ja sam ti sve. Ako imaš poslovnih, ljubavnih, novčanih i privatnih problema obrati se meni. Kad ne znaš šta ćeš sa sobom i kako da rešiš problem obrati se meni. Jesi li zapamtio?“
Zlatan ja:
„Jesam Šefe!“
To je bio prvi i posljednji put da nije psovao. Šef bio jako duhovit i grozno je psovao, ali jedino je Šef znao psovati sa šarmom, kao niko prije i poslije njega.
Ja Zlatan upitah:
„Šefe, šta ću ja danas raditi?“
Šef:
„Guzit’ sigurno nećeš. Evo uzmi ovaj crtež, vidiš, i precrtaj ga na ovaj papir. Precrtaj sve što vidiš. Ovo ti je paus papir, ovo ti je lepilo za papir, ovo ti je olovka, a ovo gumica. Jesi me razumeo?“
Ja Zlatan začuđeno:
„Jesam Šefe! Bar to znam!“
Šef:
„Kurac ti išta znaš! Videću ja, bre, po tvojim pitanjima koliko ti znaš! Ajd´ sad odjebaus, odoh ja!“
Uzeo sam crtež i pažljivo ga počeo precrtavati. Kad sam završio precrtavanje došao je Šef.
Šef:
„E da vidimo, šta si uradio! Da li ga umeš nacrtati. Ja ga više volim umočiti nego crtati ali valja živeti od nečeg!“
Dođe do mene, zagleda se u crtež i kratko i reče:
„Odlično, samo ti ovde fali rupa!“
Ja sam pažljivo gledao, gledao i gledao ali rupu nisam mogao pronaći.
Pitao sam Šefa bojažljivo:
„Izvinite Šefe, ali ne vidim kakva mi to rupa fali?“
Šef se grohotom nasmijao i rekao:
„DA, DA, FALI TI RUPA DA CRTEŽ NABIJEM NA KURAC, HA, HA, HA!!!“
Odmah, za sva vremena, shvatio sam mog Šefa. Njemu je zajebancija bila na prvom mjestu u životu.
Jedan dan je uletio u kancelariju ljut, nevjerovatno ljut i odmah počeo gunđati:
„Tampona, tampona, pa jebem mu mater ja samo radim za tampone, pa je su li one normalne?“
Nisam ga shvatio, u prvom momentu, jer tad nisam znao njegovo porodično stanje,ali mi je poslije bilo jasno, kad sam saznao da Šef ima suprugu i dvije kćerke.
Jednom smo trebali raditi neki projekat za vojsku i Šef me je poveo sa sobom na pregovore. Kad smo došli do mjesta sastanka primjetio sam da smo nas dvojica sami, nasuprot šest generala. Šanse da se pregovori okončaju u našu korist bile su minimalne.
Za nekog drugog da, ali ne i za Šefa. Šef je odmah preuzeo incijativu i reče gledajući me pravo u oči:
„Mali, pička mu materina, brzo bre uzmi stolicu i sedi ovde u ćošak!!!“
Generali su odmah poskočili.
Šef je, brzo, odmah dodao:
„I sve što JA budem srao i sve što ONI budu srali, ovde zapiši! Jesi li čuo, pička mu materina,zapiši! Gde su ti one tvoje pičke, guziš li ih?“
Generali su se grohotom nasmijali, shvatili da se Šef zajebava i odmah su se opustili. Šef je preuzeo inicijativu i čim je koncentracija počela popuštati on bi odmah skočio i izvalio:
„Jebem mu majku pa ti si mali ko sunđer, sve ove moje fore upijaš. Ko da si pisac, nedaj bože! Kuronja, uzet ćeš ti lovu, nekad, na ove moje folove, hoćeš, hoćeš! A u pičku materinu ove omladine! Sve bi na guzove!“
Generali su se smijali do suza, ali su potpisali ugovor. Šef ih je naguzio.
Stvarno, koristeći šefove folove, davno poslije, uzeo sam finih para.
Nekad bi smo danima crtali i bili potpuno iscrpljeni. Često smo bili na svjetskim utakmicama arhitekture i Šef bi okupio sve mlade topove u tim. Neki od tih mladih topova, sad su veoma poznati, ali nikad nisu pomenuli šefa koji im je dao prvu šansu.
Šef bi me, poslije tih napornih dana pozvao sebi i naružio:
„CRTAŠ CRTAŠ DANIMA!!! ŠTO NE GUZIŠ PIČKA MU MATERINA!!! GDE SU TI SAD ONE TVOJE PIČKE? POBEGLE? IDI BRE DOLE KOD ONE GUZLATE SEKRETARICE I NEK TI NAPIŠE PUTNI NALOG!!! IDEŠ U BEČ!!! I NEK TI DAJU DUPLE DNEVNICE!!! I RENTA KAR!!! UZMI BAR GOLFA!!! I JEBI SE SA TIM GOLFOM!! SLUŠAŠLI TI MENE? SLUŠAŠ KURAC! TI VEĆ GUZIŠ U MISLIMA!!! HAJD ODJEBAUS U BEČ!“

Ja sam, sav sretan, otišao kod guzlate sekretarice. Guzlata sekretarica je morala sve ispuniti što je moj Šef naredio, nevoljno, ali morala je. Imam lovu i putni nalog. Idem u Beč. Ha, ha, ha, moj dragi Beču dolazi ti tvoj Zlatan. Tad sam upoznao sve što bi mladi pripravnik trebao da upozna u Beču. Pa bilo je i koka, doduše nisu bile baš iz Beča, ali su bile iz okoline Beča.
Šef nam nije nikad dao da smo bez love, auta i koka.
I sada, ponekad, odem na groblje da stavim cvijeće šefu. I na groblju, po spomeniku, vidiš da je moj Šef i dalje Šef. Šefov spomenik je, onako, pravi gospodski, to se odmah vidi. Na njegovom spomeniku uvjek ima buket svježeg cvijeća i ljeti i zimi.
Ovi današnji šefovi ne piju kapućino, hodaju u jeftinim puloverima, bez kravata, nemaju pripravnike, a vala su im i žene ružne.
Nema više šefa, gospodina, da na sve misli. Da bi znao komandovati, moraš znati slušati, govorio je Šef.
Moj Šef je bio gospodin Šef, i tad i sad.