Kafana “Kod Teča Lale“, u jednom od najsiromašnijih i najgušće naseljenih, multikulturnih kvartova Zapadne Evrope, bila je, kao uostalom i svakog petka uveče, “puna k’o oko“. Zadovoljni vlasnik ove ugostiteljske “zlatne koke“ je Gazda Drakče Džambazov, poreklom odnekud s juga, iz jugoslovenskog dela Vardarske Makedonije. Bivši Jugosloven. Bivši tehnolog za preradu duvana i bivši muž debele blagajnice Penelope koja ga je, u skladu sa svojim imenom, godinama verno čekala, gajeći njihovo troje dece dole na Vardaru. Drakče Džambazov međutim, za razliku od Odiseja, nije imao nameru da joj se vrati.
-Otadžbina je tamo gde zarađuješ za hleb i goli život. Sve ostalo su trice!, – govorio je, očigledno poistovećujući pojam golog života, s pojmom zarade i profita. – Dok im je bilo lepo da duvaju u istu tikvu, duvali su bez nas i nisu se mučili pitanjem, gde smo mi, na primer? A sad, kad su se posvađali oko te tikve i razbili je, odmah bi da je lupaju o glavu svima nama! Da se, kao budale, hvatamo za gušu oko njihove podele vlasti. Recite, što to bilo kome od nas treba, na primer? Mi smo građani Evrope. Sirotinja Sveta! Nemamo ništa osim golih ruku kojima hleb zarađujemo.
Povećavanje broja gostiju svedočilo je o velikom broju pristalica Drakčetove filosofije gastarbajterskog života marginalizovanih pojedinaca. Šuškalo se, međutim, da je, pritisnut ucenama i uverljivim pretnjama, morao da plaća reket, najpre šiptarskom mafijaškom lobiju, a onda hrvatskom i srpskom. Kad su poslednja dva istisnula Albance, pojavio se čuveni Ari Turčin, koji je radio na prikupljanju pomoći za borbu muslimanske braće u Bosni, pa ih je opet bilo tri. Drakče je trpeo i plaćao ćutke, samo ne ometaju rad kafane. Oni su se pretvarali kako ne znaju jedni za druge, ali je kafedžija bio ubeđen da znaju i da se ta trostrukost uzima u obzir prilikom razrezivanja visine harača. Nije im bilo u interesu da ga potpuno uguše. Zahvaljivao je bogu što se i njegovi Makedonci nisu organizovali u te neke patriotske, “zaštitničke“ pokrete koji se ukrštaju i sudaraju na vrelom zapadno-evropskom asfaltu.
I tog petka Dragče je zadovoljno trljao ruke zbog ogromnih količina piva, konjaka, vina i ostalih eliksira, što su se izlivali iz magacina i bifea njegovog lokala – u bezbrojne čaše žednih gostiju. Oko dvadeset dva sata, atmosfera je bila na vrhuncu. Umetnica Galja, odlična kafanska pevaljka koju je život u ovoj, nimalo lakoj profesiji, izbrušio do savršenstva, upravo je promenila toaletu i, u skladu s temperaturom i raspoloženjem zajapurene publike, strogu večernju haljinu zamenila za “suknju“ od tankih, zelenih traka preko providnog, srebrnastog trikoa. Gazda je saučesnički namignuo golišavoj lepotici u znak podrške.
Pre dve godine se pobojao da će stvari s Galjom krenuti nizbrdo, kad je primetio da se između nje i plavog, providnog violiniste, rađa neposlovna, sentimentalna veza. Momak je hodao i svirao kao mesečar, a jednom je čak bacio violinu u sred subotnjeg urnebesa, jer mu se činilo kako je Galja odveć darežljiva u pipanju s nekim raskalašnim Rumunima. Gazda Drakče je premro od straha. Dolazilo mu je da odmah najuri violinistu, ali je slutio da time rizikuje Galju. Istina, bilo bi čudno da ona napusti ozbiljan posao i zbog tako bezbojne kreature, ali – nikad se ne zna. Žene su sklone raznim ljubavnim budalaštinama. Kao i muškarci, brzo se dopunio, setivši se svoje mladalačke lakomislenosti. Već nije mogao da spava od brige, kad mu je Galja jedne večeri mirno saopštila:
-Udaću se za Zokija.
Jedva se setio da su Zoki i plavokosi violinista jedna ista osoba.
-Zar taj Zoki, na primer, nema ženu i dete tamo negde, u Beogradu?, – odgovorio je nesigurnim pitanjem, na šta se ona samo nasmejala samouvereno.
-Ništa zato! Za sad se nećemo venčavati. Kasnije će to da se sredi.
Violinista se pokazao hrabrijim nego što je izgledao. Ne samo da se razveo i zvanično oženio Galjom, nego mu je uspevalo da ona, Galja, i dan dalje bude zaljubljena u njega, što je gazda Drakčeta razočaravalo kao nekoga ko je verovao da je sačinio savršeno delo, a onda shvatio kako da ono ima grešku. Ali, vremenom se navikao na tu Galjinu ludost, kao na njenu trajnu manu.
“Ona je, na primer, ipak nezamenljiva umetnica“, – zadovoljno je razmišljao gazda Drakče, prateći njeno, znalački dozirano uvijanje na muzičkom podijumu u uglu kafane, ali izraz zadovoljstva mu je pomutio ulazak neočekivanih gostiju. Zidni sat je pokazivao dvadeset dva sata i deset minuta. Setio se da je petak, a ne sreda i da je kraj meseca, a ne početak, što je sve govorilo protiv dolaska gosta koji je ulazio, ali je brzo navukao svoj najljubazniji osmeh na lice, krećući u susret Velikom Ariju, samozvanom zaštitniku bosanskih muslimana, oko čijeg je vrata i ruku bilo okačeno oko dva kilograma zlatnih lanaca.
-Znao sam da ćeš mi se obradovati!, – hohotao je Ari, grleći gazda Drakčeta s prenaglašenom srdačnošću.
-Čast mi je i zadovoljstvo, gospodine Ari, na primer, zaista!
-Šta sam vam rekao?! Moj prijatelj Drakče je profesionalac i čovek na svom mestu!
Dvojica plećatih muškaraca, odmeriše “čoveka na svom mestu“ ravnodušnim pogledima, smeštajući se iza paravana od čipkasto izrezbarene lipovine. Konobar, stasit i savršeno elegantan momak, demonstrirao je majstorstvo u izvođenju ceremonijala dobrodošlice i apsolutne servilnosti. “Bože, koji mi đavo dovodi ovu mrcinu i koliko će to sad da me košta?“, razmišljao je gospodin Džambazov, dok je sedao za sto, čime je ukazivana posebna čast važnim gostima.
Kad je čuo šta Velikog Arija dovodi u njegovu kafanu tako mimo utvrđenog dogovora po kojem je dolazio samo prve srede u mesecu, tačno u podne, gazda Drakčetu je pao kamen sa srca. Doznati kako, umesto strašnih pretpostavki o novim, ko zna kakvim ucenama, Turci ne zahtevaju ništa osim da im Galja – na nekakvom njihovom, pro-bošnjačkom muzičkom disku – peva razne, kvazi-patriotske pesmice i muslimanske koračnice, bilo je u prvom trenutku toliko veliko olakšanje da je gazda Drakče, iskreno oduševljen, odlučio i da večera sa svojim važnim gostima.
Ali, pošto je stvar malo razmotrio sa svih strana, gazda Drakčetovo oduševljenje splasnu, kao probušen balon. “Šta ako Galja odbije…?“, pomišljao je upaničeno, odbijajući da domisli moguće odgovore, istovremeno se blagonaklonim osmesima ulagujući gostima za stolom.
-Čudim se što ste za taj posao, na primer, izabrali moju Galju. Nema vam ona iskustva. Možda ste mogli naći neku onako, na primer, iskusniju i…bolju, – izvrdavao je.
Ari je promenio izraz lica, bučno spuštajući nož i viljušku preko tanjira, što su njegovi pratioci ponovili zavidnom brzinom i sinhronizacijom pokreta.
-Nema potrebe da se ljutite, gospodo. Ja vam stojim na usluzi za tu stvar. I Galja, na primer, sigurno! Ona je profesionalka, to je tačno. Pitao sam se samo, dal ste možda, na primer, mogli naći još bolju…
-Ona je dovoljno dobra i hoćemo nju, – tresnuo je Ari rukom o sto, uz zveket čaša.
Gazda Drakče je jedva umirio svog razdraženog “zaštitnika“ molećivim sklapanjem ruku i pokazivanjem na stolove prepune gostiju, odakle je već kretalo uznemireno osvrtanje u njihovom pravcu. Ostala mu je samo nada da će “odabrana interpretatorka“ biti dovoljno pametna da i njega i sebe izvuče iz sosa, što bezbolnije.
-Ako ih odbijemo, mogu odmah da pakujem kofere i da se čistim odavde! Ne samo iz ovog mesta, nego iz čitave šengenske Evrope!,- iz tri reči je razumela Galja o čemu se radi i kakve su posledice eventualnog ne prihvatanja ponuđenog posla.
Galjin muž i kolega mu, Žika-harmonika su ćutali i, svaki za sebe, gledali u zamišljenu tačku na plafonu dnevne sobe njenog i Zokijevog zapadno-evropskog stana.
-Momci, nemamo izbora. Ćutali vi, ne ćutali, isto vam se hvata! Ako odbijemo, znaće zašto ih odbijamo i neće nas ostaviti na miru. Nećemo moći da radimo, a možda neće moći ni Drakče.
-Jesi li ti dobro pročitala to što treba da pevaš?,- prekide je pitanjem njen Zoki.
Galja ga pogleda, iznenađeno.
Znao je da je pročitala. I on i Žika su znali. Rekla im je istog dana kad je uzela tekstove potpisane od nekog Ibi-Bega. Valjda mu je to pseudonim, umetničko ime, šta li?
-Ma, nije bitno kako se potpisao tamo neki mudžahedinski fanatik nego kako ti to misliš da pevaš?
Žika-harmonika je nastavljao s ćutljivim zurenjem u zamišljenu tačku.
Od muževljevih reči, izgovorenih tonom optužbe i neverice pomešane sa zgražanjem, Galja se iznenađeno trgla, da bi mu se ubrzo zatim, unela u lice:
-Ja pevam sve za što mi ko plati, a oni plaćaju. To tamo šta se događa, ko koga kolje i slične gluposti, mene ne interesuje. Neću da se mešam, razumeš li?,- siktala je varničeći uzanim prorezima učkiljenih očiju.
Zoran je delovao beskrajno umorno, a Žika tužno i uplašeno. Imao je ženu i dvoje dece tu, na goleti evropskog asfalta. U ginekološkoj bolnici gde je radila kao babica, žena mu je bila pred otkazom.
-Ako prihvatiš to da radiš, onda se mešaš Galja, – Zoran je, nervozno i odsutno, dobovao prstima po stolu. – I, što se mene lično tiče, ja ne učestvujem.
-Kako?!,- prenerazila se Galja. – Ako JA učestvujem, kako možeš TI da ne učestvuješ?
-Isto onako kako TI možeš da učestvuješ, ako JA ne učestvujem.
-Šta to sad znači?,- čudom se čudila Galja. – Ostaćeš bez posla?!
-Ne, nego će posao ostati bez mene! Nek radi ko šta hoće, al ja se pakujem i idem nazad. Iz ovih stopa, – dodao je i ustao, demonstrirajući spremnost.
-Ideš da prosiš po Beogradu? Ti nisi normalan! Znaš da se tamo umire od gladi?
-Glupost. U Srbiji se može umreti od stotinu drugih razloga, ali od gladi, nikad! Žile harmonikaš je pometeno gledao kako se u žučnoj raspravi, tu, pred njegovim očima, mladi bračni par u čiju veliku ljubav je bio upućen od početka, raspada na proste činioce. Svako od njih je govorilo u svoje ime i to njihovo odustajanje od prvog lica množine, bilo je tužno.