Prvo što sam probala kada sam stigla u Beč je bila Sacher torta: rekli su mi – ’Ako nisi probala Saher tortu, nisi bila u Beču. U mojim ustima topio se ukus čokolade i ja pomislih: ’Pa, zbog ovog je vredelo doći.’
Stigli smo do centra grada, pred mojim očima su se nizale slike kitnjastih građevina iz starih vekova, svaka me je osvajala svojom elegancijom i lepotom, a prizor su upotpunjavali nasmejani ljudi, u Mocarta maskirani mladići, stare Bečlije i turisti, koji su u sunčano jutro sa vedrim izrazom na licu šetali širokim pločnicima.
’Zamišljam da sam lepotica koja u raskošnoj balskoj haljini sedi u ovoj kočiji!’ – rekla sam zaneseno posmatrajući bele konje koji su vukli kočiju sa turistima.
Kafu smo popili u čuvenoj Hawelki, u njenom autentičnom enterejeru koji se namerno nije menjao vekovima. Sedela sam za stolom za kojim su nekad možda sedeli čuveni Goethe ili Miler i pila kafu iz starinske, male i pozlaćene šoljice. Čula se samo graja gostiju, nije bilo muzike niti konobara da požuri i donese račun… Vladala je opuštena atmosfera, uokvirena mrkim zidovima sa starim fotografijama i predmetima. Veselo smo ispijali kafu pomalo glasno ispoljavajući svoj balkanski temperamnet, a jedna plava bečka dama koja je preko puta sedela sama, pila čaj i čitala debelu knjigu, povremeno nam je upućivala pogled sa značajnim osmehom.
Nakon lenjstvovanja u Hawelki nastavili smo šetnju gradskim trgovima.
Dok sam stajala sam ispred katedrale Svetoga Stefana zajedno sa grupom japanskih turista fotografišući velelepno zdanje čiji se krov presijavao na suncu, moj drug je ponovo značajno rekao: ’Svako ko je ikada čuo za Beč, zna da je ovo katedrala Svetog Stefana. Pa tako sada i ti.’
Usledili su: atraktivni Kohlmarket, ( koji je pored kitnjastih zgrada prošlih vekova mamio i izlozima luksuznih svetskih brendova) , šetnja put Ringstrasse i obilazak muzeja…
Naschmarkt nas je dočekao šarenilom voća, povrća i sireva, istočnjačkim mirisima i začinima. Opskrbili smo se nekima od njih i seli u auto – pravac dvorac Schönbrunn… Ubrzo smo koračali savršenim travnjacima i zastali posmatrajući patke kako plove malim jezerom i sa druge strane nekoliko veverica koje se penju uz uredno potkresano drveće. Jedna od tih slatkih veverica nam je čak i prišla kao da je želela da pita imamo li nešto za nju. Nastavili smo šetnju ka dugačkoj žutoj starinskoj građevini…

***

Potpuno opijena Bečom, tu noć sanjala sam kako plešem na nekom balu, kada me je drugarica probudila ovim rečima:
‘Ustaj! Imamo samo jedan dan za Mariahilferstrasse. Rade samo do 6.’
Ne znajući baš šta mi ona govori nisam imala izbora nego da skočim:
‘Idemo!’
Ovoga puta namerno su me vozili kroz ‘balkansku ulicu’. Usput su mi pokazivali kafiće i radnje balkanskih imigranata. Prava balkanska četvrt. Svratili smo u lokal “Čudesa od mesa” da se pobrinemo za klopu.
‘U Beču se nikad ne bi osećala usamljeno’, rekli su mi. ‘Svuda se govori naš jezik’.
Da, to je bio Beč iz moje perspektive. Elegantan, austrijski grad umereno i ukusno začinjen Balkanom.
A koliko je to zaista tako saznala sam tek u Mariahilferstrasse…
Mi žene znamo koliko je šoping važna stvar. Sada, kada sam bila oči u oči sa Mariahilferstrasse, moja krv se zagrejala i ja sam se pretvorila u detektiva na važnom zadatku. Bilo je neizmerno bitno zaviriti u svaku radnju u ovoj ulici, a ulica je bila duga i imala je dve strane, i sa obe su provocirali izlozi robnih marki, a mi, devojke, užurbano smo jurile sa kesama i grabile poslednje šarene komade.
Smejala sam se slušajući neprestano svoj jezik oko sebe… Pitala sam se, da li je to Balkan osvojio Beč a da mi u Srbiji to još uvek ne znamo..?
Magija grada i ovoga puta došla je do izražaja u večernjim satima. Pomalo uspavan danju, Beč je svetleo noću i delovao još čarobnije.
Kada sam završila i sa drugom stranom Mariahilfrestrasse, bila sam malaksala od zamora a moje ruke bile su pune kesa. Osećala sam se sasvim u elementu, bio je to najbolji šoping u mom životu. Moje prijateljice su takođe stigle u isto vreme – iz prostog razloga što su sve radnje u šest uveče odjenom bile zatvorene. Uzbuđene, pokazivale smo jedna drugoj svoj ‘ulov’. Moj glavni vodič Marko ( jedini muškarac među nama ), negodovao je sa pomalo ciničnim osmehom: ‘Pa devojke, da li ste svesne da ste ceo dan provele u Mariahilferstrasse?’
‘Marko, ko nije posetio Mariahilferstrasse, nije bio u Beču’. – izjavila sam. Zagrlio me je sa osmehom i rekao: ‘Doći ćeš ti nama ubrzo opet, imam takav osećaj’…