Rešio i ja da postanem pisac. Probao sam sve u životu od vutre do kamasutre, pa što ne bih i to. Velim ko sve danas ne objavljuje! Tu imaš trista čuda, od grabljivica i sponzoruša, preko tajni mafije i džet seta, do ispovesti uglednih lopova i atentatora. Neću ni da spominjem propale političare, koji misle ako narod neće da ih sluša, barem će da ih čita. I svi oni imaju neku svoju priču, mada meni to dođe ista priča. Ja sam barem završio učiteljski fakultet, a ovi teško da su odmakli dalje od osnovne škole. Udari mi odjednom slava u glavu kad pomislim da su uvažene persone prodale stotine hiljada primeraka, pa što ja ne bih par hiljada, meni dosta.
Evo kad su mi se otvorile oči. Vratim se sa tržišta rada, gde su mi po ko zna koji put rekli da sam na listi čekanja, ali ovo puta sam se pomerio sa 300. na 298. mesto. Plavuša na šalteru me obardova rekavši da država sprovodi mere za podsticaj rađanja i čim dostignemo nivo susedne Džamahirije, uzeću i ja dnevnik u ruke. Eh, da me ona pozove na piće i ja bih pomogao državi u toj nameri. Dok državne mere ne daju razultate, ja uzimam pero u ruke i ispisujem sve svoje ratove i nemire. Mene Đura ne gura i jedino mi ostaje da pišem.
Pisao sam celih mesec dana. Ispisao sam sve o sebi, od rođenja do prve sede dlake. Par puta sam se lično zaplakao nad potresnim rečenicama. Shvatio sam da je moj život jedna španska serija. Pun je izgubljenih nada i promašenih ljubavi, samo mi fali srećan kraj. Ako ženska čeljad prolivaju more suza nad sudbinom tamo nekih stranih i dalekih, valjda će neka i zbog mene koju suzu da pusti, a pre tog ostaviti mi koju paru kupivši moju romansiranu autobiografiju. Moja baba je bila pilot-čitalac, bolje rečeno slušalac, pošto sam joj ja čitao, jer žena ne vidi i slabije čuje. Plakala je baba kao beba, valjda se uživila u remek-delo. U pauzama između plakanja ponavljala je sledeće: „Lele, lele, izede ga babka! Ono me turilo u knjišku. Dođi da te cunem, moje prvenče!„ Kad tako misli moja baka, onda je to tako. Spoj mladosti i iskustva je uvek plodotvoran.
Pošaljem rukopis na sve konkurse za mlade talentovane pisce. Javiše mi se mnogi – svi sa željom da mi pomognu. Ishvališe moje pisanije i ponudiše mi saradnju. Ali, da bi mi izašli u susret traže moju finansijsku saradnju, i to od 300 do 1000 evra, što si bliži prestonci – više košta. Odlučim se ja za državnog izdavača, što je sigurno, sigurno. Privatnik samo hoće da ti oguli kožu, a država štiti svoje građane. Sve sam dozanao, samo mi je još falila hiljadarka. Ljubazna urednica mi objasni da treba otići kod lokalnih privatnika i oni će mi davati novac šakom i kapom, to je njeno iskustvo sa hladnog severa, a sigurno su toplijeg srca na sunčanom jugu.
I tako okuražen krenem ti ja u lov na pare, kao veliki borac za kulturu i prosvećenost svoga naroda. Napravio sam finansijsku konstrukciju, tj. ako u mom gradu radi čak pet preduzeća i svi da mi daju po 200 evra – napravio sam biznis. Spremim dobru priču o značaju ulaganja u kulturu sa cititima Save, Vuka i Dositeja. Kako beše, „knjiga, braćo, knjiga„ i sl. Ukradoh tatin jugo, pozajmih pare od mame, pa odoh ja prvo do mlekara. Čuo sam da on sve muze, a naša dečica piju naše mlekce, a i izvozi ga u susednu oblast, regiju, pokrajinu ili državu, tamo, bre, gde ima puno dece. Gazda veliki k`o od brda odvaljen, ako mu je i duša tolika, dobiću bar pola para. Rekoh što imadoh. On se zamisli, pa mi poče o suši, gradu, steonim kravama, bruto, neto, osnovica, glavnica, a ostalo nisam ni upamtio. Na kraju reče da će mi uplatiti, čim mu legnu pare od države.
Ništa, idemo dalje. Pekar, to mi je šansa! Ako narod slabo pije mleko, barem jede hleb. Izađe neki sav u brašnu, a ja ga pitah za gazdu. Reče da je on taj i da ne dužim mnogo pošto ima „rabotu„. Grunem odmah na njega Dositejev citat. Pekar zažmuri na jedno oko, pa me mudro posavetova: „Što ti, dečko, do`odiš kude mene! Idi kude tog kuj ti je toj kazaja, nek te on opravi, k`d znaje po mlogo.„
Vidim da nema hleba kod pekara, pa pravac kod autopravoznika. On vozi po celoj Evropi, od tolikih evra, valjda će neku stotinu dati mlađanom spisatelju. Čim mu rekoh za sponzorstvo, on reče da je on najveći državni sponzor. On svakim litrom i kilometrom sponzoriše državu, jer plaća drumarine, carine i najskuplji benzin u Evropi, iako smo mi milonima svetlosnih godina udaljeni od iste. Shvatih da neću ni ovim vozom da se provozam. Kad mi ovi nisu dali, kod tekstilca i metalca neću ni da idem.
Vratih se kući kao Don Kihot posle osvajanja vetrenjača. Kucnuo je posladnji čas da pozovem moju prvu i jedinu ljubav, ćerku preduzimača. Ona se iznenadi da sam još uvek živ, pošto sam za nju mrtav već dest godina. Reče da sam sa njom ostao, sad bih objavio sabrana dela, a sad ću da molim i za priču.
Kad ni ljubavi više nema, jedino mi je preostala rodbina. Moj brat diler najveći je talenat za biznis u familiji. Računao sam na njegovu savest, možda opere novac stečen prodajom droge, pa uloži u umetnost, a ne kao dosad u estradne umetnice. I bezdušni brat, ipak pokaza gram duše: „Ova roba može da se uvalja za dve cigle, završi biznis, pa fifti-fifti.„ Pristadoh, sve ću učiniti za kulturu. Sve je išlo kao podmazano, dok ne uleteh u sačekušu. Džaba sam se branio da to radim za opšte dobro, jer država nema dovoljno sredstava za mlade talente. Policajci ne pokazaše ni malo sluha za kulturu. Sada u zatvoru o državnom trošku spremam svoj književni prvenac „Ispovest jednog dilera„.
Sreća u nesreći, što mi je prošla prijava za realni šou „Kuća očajnika„. Čim me puste sa prinudnog, odlazim na dobrovoljno ropstvo. U međuvremenu odabraću izdavača, jer se otimaju oko mene.