Malo je poznato da je sultan Murat uvek sa sobom vodio čuvenog turskog lekara i vidovnjaka, Nazima Šukarćana. Pričalo se, a malo ko je sumnjao, da Nazim Šukarćan nikada ne greši u svojim dijagnozama i proročanstvima. Svi su znali da Šukarćan nikada ne proriče smrt. Odbijao je da govori o tome, pravdajući se da jedino Alah znao ko će i koliko dugo živeti. Pokušavao je lukavi sultan, s vremena na vreme, da izvuče od Šukarćana kada će i gde umreti, ali, dobri Šukarćan bi jednako vrteo glavom i govorio: Jok, jok, ne znam ja, čestiti sultane; to zna samo veliki Alah.

28. juna 1389. godine, sultan Murat je ležao teško ranjen u svom šatoru. Veliki sultan je bio daleko od svoje kuće, na nekakvom polju, koje je domaće, hrišćansko stanovništvo, zvalo Kosovo. Teško ranjeni sultan je naredio svojim vojskovođama, među kojima su bili i njegovi sinovi, da napuste šator. Jedini koji je smeo da ostane pored sultana, bio je Nazim Šukarćan.

– Toliko sam želeo da saznam kada ću umreti, i, eto, saznadoh. – rekao je sultan tihim, jedva čujnim glasom.

– To samo Alah zna. – bio je nedvosmislen Šukarćan.

– E, sada znam i ja. A, znaš i ti, dobri moj haćife.

Nazim Šukarćan je ćutao, netremice gledajući umorno, oznojeno lice svog sultana.

– Nego, Nazime, reci mi ko će dobiti ovu bitku, mi ili Srbi? – pitao je sultan Murat.

– Mi ćemo dobiti bitku, čestiti sultanu. – odgovorio je Šukarćan.

– Hoćemo li osvojiti hrišćansku Evropu? – nastavio je sultan sa pitanjima.

– Nećemo, gospodaru. – kratko je odgovorio vidovnjak.

– Šteta, baš šteta. – bio je vidno razočaran sultan. – Reci mi da li ćemo vladati srpskim zemljama? – interesovao se sultan.

– Vladaćemo narednih pet vekova, gospodaru. –

– Oteraće nas posle pet vekova? –

– Oteraće nas, gospodaru, ali će nas posle sami vratiti u svoje zemlje i svoje kuće. A, tada, kada nas Srbi vrate, vladaćemo zanavek njihovim zemljama. – bio je siguran Šukarćan.

– Šućur Alahu. Reci mi, Nazime, ko će biti delija koji će Srbe zanavek pripojiti Turcima? – bio je vidno zainteresovan sultan.

– Neće biti vojskovođa, gospodaru, već glumac. – rekao je Šukarćan.

– Glumac!? – bio je vidno zaprepašćen sultan. – Jesu li to oni insani što služe da zabavljaju raju po sokacima? – pitao je sultan Murat.

– Jesu, gospodaru. Njih dvoje, Onur i Šeherezada, učiniće Tursku u očima Srba mnogo lepšom i dražom nego pet vekova naše vladavine. Zahvaljujući magičnoj kutiji, Turska će opet vladati Srbijom. Doduše, na daljinu, i biće tako do kraja sveta. – rekao je pomalo umorni lekar i vidovnjak.

– Aferim. – tiho prošaputa sultan Murat, i to beše poslednja reč koju je veliki sultan u svom veku izgovorio.