Na veoma staroj i ruševnoj kući u Rotenturmštrase 20-22 u Beču bila je ploča Dositeju Obradoviću. Ne zna se ni kada ni ko je spomen-ploču postavio. Trospratnica je širine tek dva metra, udenuta, kao jedva, između dve velike kuće, nove. Pre pet godina (1986) započelo se s renoviranjem ove fasade, iza koje odavno već niko ne stanuje, stavljene su skele, a uprljana mermerna ploča, sa malim bronzanim poprsjem Dositejevim pri vrhu, uklonjena je.
Godinama sam istraživao u Beču ko je sve od naših ljudi tamo živeo i gde je stanovao. Šta kažem istraživao, lutao sam ulicama i razgledao kuće. Bio sam nameran i knjigu o tome da napišem. Zvala bi se „Bečke adrese“. Zašto sam ja to hteo, nije mi ni danas jasno. Šta upravlja našim trenutnim oduševljenjima i otkud ona nagla zažarenost spram neke iznenadne ideje koja nas skreće s puta. Kao onaj Andrićev konj, malo-malo pa sam na livadi sa strane.
Najčešće sam u prvom becirku, iako stanujem u petnaestom, kod Vestbanhofa. Plan Beča mi je išaran raznim flomasterima. Mnoge zgrade i adrese za kojima tragam više ne postoje, na starim mestima su nove građevine. Fascikle su mi sve punije, nabubrele, zadebljane, beležnice raspukle natrpane samo meni razumljivim zapisima, ili potpuno nerazumljivim. Potonuo sam u istoriju, ugušio se u dokumentaciji. Dobri Milo Dor (Milutin Doroslovac) podstiče me, ali to još ozbiljnije onespokojava.
U Kertner štrase skuplja se svakakav svet. Preko dana tamo su zadivljeni turisti i bogati kupci, patnici za lepim stvarima, a uveče, med inim, pevači i zabavljači, snalažljivi i siroti. Ima tamo i jedan koji svira na fruli u srbijanskoj nošnji. Neki Englezi su mu nudili priličnu sumu šilinga za kačicu za kajmak koju drži ispred sebe i u koju mu sitniš udeljuju oni koji zastanu da ga poslušaju. A on privukao kačicu, da mu je valjda ne ukradu, ti Englezi. I tera ih rukom dalje, da mu ne smetaju. Da li je on Diogen? Najviše je pevača iz Južne Amerike, njihova muzika brzo pridobija publiku. Ima i omladine koja izvodi ozbiljnu muziku, kao i starih, propalih rokera, hipika. Na sred ulice je i drvo sa selotejpom za poruke, a anonimni pesnik onamo širi listiće sa svojim pesmama.
Ali, video sam jednog mladog čoveka koji je svirao harmoniku i pevao, kojeg neću zaboraviti do kraja života. Negde na polovini Kertner štrase, nedaleko od hotela „Ambasador“, razmahnuo je crvenu harmoniku, sedeći na koferu i ne gledajući u svesku sa ispisanim rečima pesama koje je pevao. Nisam mogao da pogodim ni na kojem jeziku peva ni kojem narodu pripada (možda su to bile kakve stare persijske pesme, pada mi na pamet naknadno), ali su mu pesme bile tužne i malo je falilo da zaplačem. Da bih zabašurio tugu koju su te melodije izazivale u meni, izvadio sam sitniš i spustio ispred njega, posle sam palio cigaretu, osvrtao se, tražio nešto manje tužno što bi mi zadržalo pažnju, ali mi je njegova pesma i dalje, i bez obzira na sve preduzete mere protiv sentimenta koji je izazivala, bola srce, tresla me i ojađivala. On nije imao neki glas školovanog pevača, on je pevao iz crnine svoje duše. Grlo mu se dizalo gore-dole, nadimalo i ispuštalo taman, zahripljen glas koji je melodični refren završavao sa najvećim naporom, u nekoj vrsti ropca. Ružan, povijenog nosa i crne masne kose koja mu je padala na čelo, rapave sjajne kože (ali ne rošav), jednostavno obučen u sive pantalone i mrko-crvenu, bordo košulju, sa patikama na bosim nogama, on je odavao sliku velike nevolje, bez koje i ne bi bio tu, da nam peva. On se valjda jedini u celoj ulici nije naprezao da zaradi taj sitniš, već je stvarno pevao – zbog sebe. Kako to da kažem, on je bio negde izvan, i negde daleko, on je za nečim tugovao, on je zvao nekoga, ili nešto, on jednostavno nije pripadao mestu na kojem se nalazio. U čitavoj toj gunguli koju sam osmotrio nisam video nijednu ličnost, nego samo prazna i nezanimljiva lica, a on je bio ličnost, imao je svoj autentični život, svoju patnju, neku elementarnu snagu koja je opčinjavala. On se izražavao pesmom koju je pevao, to je bila njegova pesma, on nije bio izvođač nečeg naučenog kao što su svi ostali uokolo bili. Svi ti pevači nastoje da budu vedri, simpatični, dopadljivi, ne bi li izmamili koju paru, a on ne. Njega je baš bilo briga da li će mu neko dati novčić, on je pevao zarad drugih stvari. Pevao je da bi opstao, nikako ne tek u izvesnom materijalnom smislu, iako je i tog motiva kod njega kao i kod ostalih moralo biti. Samo što se taj motiv nije video. Samobitnost i dostojanstvenost bile su unutrašnje odlike u njegovom držanju, a jedva da je moguće pevati na ulici i biti dostojanstvenog ponašanja. Iz kog kraja sveta je došao taj mladi čovek i zbog čega ovde mora da peva, to nikako nisam mogao da dokučim. Kad je završio pesmu, ja sam aplaudirao, a za mnom i još nekolicina. On se okrenuo da pogleda i zahvali se. Drmnuo je glavom, ali on nije imao vremena za te stvari, njega je već iznutra, iz njegovih grudi, terala nova pesma, koja mi je bila isto tako tužna, a nerazumljiva, strasna. I više nisam mogao da izdržim, nego sam morao da odem, jer da sam ostao, ja bih tu plakao i plakao. A ko zna kako bi to prolazeći svet razumeo, možda bi mi bacao novčiće. Sačuvaj bože, da naiđe neko poznat.
Gledao sam u izloge, lepe košulje koje kod „Adlmilera“ kupuje Udo Jirgens, kakvu sam jednu jednom i ja kupio, jako skupu. Na Štefansplacu bina i na njoj svirači, amateri, pa imaju i ozvučenje, to je čitav ansambl, ali im je muzika bleda, laka. Uokolo improvizovani pultovi raznih pokreta, oslobodilačkih i drugih, sve miriše ideološki, i sve odbija. njihov štampani materijal, njihove teze, jedanaest, dvanaest, petnaest, njihov način pridobijanja sveta za nešto. njihove parole, njihove pesme. Ne želim da me neko pridobija za nešto, ja nisam navijač. To je sada farsa od ideologije, na Štefansplacu, slikovita smrt ideologije. Ne vidim nijedno zažareno lice, ne vidim fanatizam – on još ponekad ima malu šansu. Dobro je što toga više nema. Vuče me nešto nazad, ali se i jako odupirem i stalno se pitam zašto želim da idem ponovo kod onog pevača da sebe oja|ujem. Vuku li me sopstvene suze ili njegova pesma.
Niz ulice curi Klimtov Betovenov friz, kao da ga nose Frojd i Hugo fon Hofmanstal, za njima Muzil, Broh, Šubert za klavirom, Betoven, Mocart, Štraus, svi oni igraju neki crni valcer i cupkaju na ramenima slike Klimtove koje se čas uklapaju u fasade, čas iskaču i vrište kao crvena vatra iz kreča, i jedino se Glez fon Horstenau ne boji da bude spržen. Predvodi ih Atena Palas, zlokobna. Na sred jednog zida Tezej ubija svirepog Minotaura, kako bi izbavio atinsku mladež. Frojd stoji pored Klimta i dere se: Zevs je prvobitno možda bio bik!
Kod izloga sam jedne knjižare na Grabenu. Hiljade i hiljade knjiga. Mislim se, na kom je jeziku pevao onaj mladi čovek. Na nekom jeziku koji još ne zna za knjige. Knjige su postale šarene. Hiljade i hiljade šarenih slika na knjigama. Ništa više ne može samo da privuče pažnju. Svemu je potrebno još nešto, svemu je potrebno ono izvan, pomoć koja sa samim predmetom nema nikakve veze.
Ljudevit Gaj je stanovao u ovoj kući, Kertner štrase 17. U broju 51 odsedao je prilikom boravka u Beču Knez Nikola Petrović Njegoš. U Johanes gase 8 (ulica je nekada izbijala u Ana gase) u staroj zgradi Akademije za slikarstvo izlagao je svoje radove Đura Jakšić. Danas su to dve zgrade, u kojima je smeštena Muzička akademija. Preko puta Akademije nauka, na samoj zgradi starog bečkog Univerziteta spomen-ploča Ruđeru Boškoviću.
U osmom becirku, u Šlesel gase broj 12, spomen-ploča Branku Radičeviću, na kući u kojoj je stanovao i umro. Na nemačkom jeziku. Nema ko je ploču postavio. Crvena slova su izbledela. Kuća je žuta, stara. Iz kuće se izvija pesma. Odjednom se osećam kao da sam pronašao gde stanuje onaj pevač sa Kertner štrase. A čujem i harmoniku. Ne, to su gusle. Ne, to su gajde. Ne, to hor mrtvih Srba iz nekad carstvujušće Vijene …
Onda čujem kotrljanje točkova. U nekoj izmaglici, po kaldrmi, dva konja, crna, propinju se ispred tamnih kočija. Na njima u stojećem stavu onaj pevač iz Kertner štrase. Samo je sada ogrnut nekom pelerinom. Čujem njegovu pesmu u noći, pesmu koja me užasno rastužuje. Približava mi se i ja u strahu počinjem da bežim. Kad god se okrenem vidim golu lobanju pod kapuljačom, kroz pesmu čujem ciničan smeh, smeh smrti, u desnoj ruci drži kosu, i juri me.
Zabio sam glavu među ramena, digao kragnu, sav se uvukao u sebe, i tako žurim kroz Beč stalno slušajući fijuke kose oko ušiju.

Milorad Grujić
Knjiga priča „Novosadski nokturno“
Izdavač, Filip Višnjić-Beograd 2000.