Dobro veče dragi grade. Svetla su te obasjala pa mi deluješ kao velika reklama. Tih nisi bio nikada pa nisi ni sad, vozila i sirene prave nesnosnu buku koja je tvojim žiteljima već postala prirodna, ipak je to glavni grad. Pune ulice i noću kao i danju, puno turista šeta Knez Mihajlovom i Kalemegdanom, može se čuti mnoštvo, kako kome, nepoznatih jezika i videti mnogo uličnih prodavaca. Svako ima nešto zanimljivo na svojoj tezgi, od ušećerenih jabuka do plišanih igračaka i raznih suvenira sa napisom tvoga imena.
Da li se sećaš onda kada si na svojim leđima nosio teret koji je bio mnogo lakši od ovog sada? Mnogo si muka pretrpeo sa svima nama u kratkom vremenskom periodu. Nekada su te svi poštovali i voleli, a sada? Ne mare za tvoje srce i dušu tvoju, neisprljanu raznim mukama i ratovima, rušenjima i padovima. Sećam se dobro iako mi je samo 17 godina, pričali su mi nešto roditelji, nešto sam mogao i sam da vidim.
Ulica kneza Miloša, zgrada MUP-a, godine 1999. Imao sam tada samo šest godina i nisam znao ništa, ali sada kada prošetam kroz tu ulicu osetim miris poraza i tuge. Plakali su mnogi. Koliko je nevinih ljudi samo kod tebe, ovde, u glavnom gradu izgubilo život?
Lice mi izgubi onaj svež osmeh koji udje u mene dok gledam umetnička dela i tvoje najlepse zidine, na trenutak zastanem, duboko udahnem a onda opet nastavim. Ulični umetnici česti su ovde, baš česti.
Muzičari i slikari su najčešći. Nemaju ljudi para a talenat imaju.Nije više umetnost cenjena kao nekad, a znam, sećaš se i ti kako je pre bilo.
Moram ti priznati, grade moj, druže moj, više nisi čak ni beo kao nekad, nekako si mi više žut, ili ’pak možda nekako siv. Kao stara slika izgubio si onu originalnu boju i sada si zamazan tudjim bojama, mišljenjima i hirovima.
U starom kaputu od tvida, u nekim cipelama koje su mi već za po broja manje hodam po uskim, maltene neprolaznim ulicama tvojim, skrivajući se od sveta. Tražim utočište za tugu u tebi, tražim nesigurnim koracima pravo mesto za plač i odmor. Želim da suze iz mene poteku kao mala reka, da me olakšaju jer mi je teško. Svakog dana gledam iste muke i probleme, gledam ljude koji su nekada nosili osmehe na licima, sada na licima ne nose ništa ali u srcima nose 1001 problem koji ih svakodnevno muči. Nije uvek bilo tako.
Često sam hteo i da odem od tebe u neki drugi grad, drugu državu. Hteo sam ali ne mogu, peče me onda to što jutrom ne mogu do Kalemegdana, da udahnem duh Beograda, pa do kafane, tu blizu na prvu jutarnju.
Ne znam da li možeš da vidiš ljude, nadam se iskreno da možeš. Ne verujem u konačne poraze, verujem u povratak i znam da sve može biti kao nekada, onako kako bismo svi želeli. Može biti, ali je pitanje i da li će, jer svakog dana u oblacima dima vidim želje i snove, vidim u daljini napredak ali ovde sve stoji. I kažu mnogi biće bolje, al’ ko još u prazne priče veruje?
Ljudi gladni uspeha i deca gladna radosti, pun ih je grad a ja i dalje nemo stojim posmatrajući sve ono što je urušeno ili onoga čega više nema.
Nemaš više ni velike pisce dragi moj, svi su pod nadgrobnim pločama dobili večni mir a ti mira nikad nisi imao. Pričao sam skoro baš sa bratom iz Nemačke, on tamo radi, kaže kako je sve tamo lepo i sjajno, kako mu je plata i više no pristojna a ja ga na sve to pitam samo da li ga ikad zaboli to što tamo nema Dorćol, Slaviju, Voždovac i Zemun, što nema Ulicu kneza Miloša i rane koje su kao ordenje ostale tokom raznih tranzicija. Nijedan rat nisam video sem bombardovanja a grudi su mi prepune ordenja. Šta kažeš braco, ima li toga u Minhenu? Nema, tako sam i mislio. On je 7 godina stariji od mene, još sa 19 je otisao preko kod teče, on mu je našao neki posao pa ga retko i vidjam. Često i sam sa sobom pričam, često se u noći zapitam šta će biti sutra i šta novo jutro donosi. Svaka cigla tvog grada budi prazninu u ljudima jer godinama i ona sama postaje prazna. Pogledaj Beogradjanku, kraljicu čiji si ti kralj. Bila je nekada prelepa, ogroman tržni centar, tako kažu roditelji a sada kad’ prođem kraj nje deluje mi tužno i snuždeno. Gde je sve ono dragi moj Beograde što te je krasilo godinama? Samo mi reci gde i ja ću naći i vratiti sve na staro mesto. Obećavam ti da hoću.
Otkupili su te razni ljigavci i ništarije, iz dana u dan te uništavaju. Uskoro ćeš postati muzej kakvim te prave, jedan ogroman muzej pun urušenih zgrada, spomenika i koječega. Udahni duboko, niko ti još ovo pre mene nije rekao, siguran sam. Zastani, osvrni se i vrati nazad ono staro, dobro vreme, jer bez toga nema ni nas, nema ni sreće i osmeha na ljudima, svaki novi dan kao da je samo višak u celoj priči. Dugo gledajući nezadovoljne ljude odlučio sam da ti do srca pošaljem ovu poruku, da je vide svi žitelji tvoji, kao i svi ljudi koje ovo zanima. Volim te Beograde!