Alarm na telefonu se oglasio tačno u 5 sati.
Leno protegnuvši se Eva dohvati telefon ne bi li ga ušutkala. Međutim morala je da ustaje. Avion za Beograd poleće tačno u 06:25 i neće čekati na nju. Još sinoć je spakovala većinu stvari, jedino ne zna u koju torbu da stavi čuvenu Saher tortu. To svaki put nosi kad ide u posetu rodbini u Srbiji, jer samo je bečka saher torta originalnog i neponovljivo slasnog ukusa. Staviće je u ručni prtljag, odluči, jer jedino tamo još ima mesta a hrana može da se unese u putničku kabinu. Otpi još koji gutljaj kafe i uputi se ka taksiju koji je čekao ispred zgrade.
Volela je u rano jutro da posmatra Beč u svom njegovom carskom sjaju…
Ponosno šepurenje veličanstvene kraljevske palate Hofburg jedne od najznačajnijih centara evropske istorije. Tu su vladali Habsburgovci od XIII veka, a danas se tu nalaze kancelarije predsednika Austrije, ministarstava, državnog sekretara. Potom, nemoguće je da vam pogled ne privuku i visoki gotički tornjevi katedrale Svetog Stefana koji se vide skoro iz svih delova grada i koji vas naprosto zovu ka centru Beča. I nezaobilazni Dunavski toranj. Kao što lepi plavi Dunav putuje ka Beogradu i Eva se ovo jutro zaputila ka njemu. Svaki put kad bi krenula u tom pravcu pitala se da li ova dražesna reka stigne pre nje od Beča do Beograda da je tamo dočeka…
Putnici se ukrcaše, i avion polete za Beograd…
Volela je te posete rodbini u Srbiji. Za nju je Srbija kao zemlja njenih predaka imala posebnu draž.
Seća se mamine priče kako je njen pradeda došao iz Hrvatske da živi u Beograd. 1888. godine Srbija je izvršila povezivanje svoje železnice sa železničkim mrežama Austrougarske, Bugarske i Turske. Beograd je tad bio centar koji je preko železnice bio spona između Istoka i Evrope. 1891. godine Kraljevina Srbija povezana je sa Zagrebom izgradnjom pruge od Zemuna, preko Rume i Šida . Ostoja je to iskoristio i sa jednim od prvih vozova došao u Beograd. Ostoja je bio mlad čovek željan učenja i boljeg života ali i neke sigurnosti za kojom su žudeli svi oni Srbi koji nisi živeli na teritoriji sa većinskim srpskim življem. On je bio ona vrsta čoveka koji je u stanju da i kad mu je sve u životu porušeno, krene ispočetka i pogne se da sve ponovo popravi pohabanim alatom ne bi li stvorio temelj za bolju budućnost svoje dece, da oni ne bi imali trzavice kroz koje je on prolazio. Oženio je Savku Beograđanku i njihovi potomci su nastavili živeti u Beogradu…
“Gospođice šta želite da popijete?”, prenu je iz razmišljanja glas stjuardese.
Eva otpi gutljaj pomorandže i udobno se smesti u sedište aviona jer sad su već mogli da otkopčaju sigurnosni pojas. Proviri kroz prozor aviona i pomisli kako je čudno to što i ona danas, posle toliko vremena baš kao i njen deda s očeve strane putuje avionom. Stevo je te davne 1929. godine sa prvim civilnim avionima koji su krenuli da lete za Beč i sam on doleteo tamo iz Beograda u potrazi za boljim životom. Ni u Beču nije bio lak život pogotovo ne za došljaka, al’ Stevo je bio uporan i zainatio se da dokaže svim onim koji su rekli da će vani teško da se snađe. I uspeo je. Tamo je upoznao Anku poreklom Austrijanku u koju se zaljubio i oženio je. Dobili su sina Sebastijana. Život je Sebastijana učinio pravim Austrijancem. Stevo je na Srbiju zaboravio, sina je prepustio ženi da ga uči nemački a on se posvetio radu. Vremenom je Sebastijan odrastao. Nikad nije pokazivao interesovanje za učenjem srpskog jezika, al’ sudbina il’ sam život je hteo da na jednom krstarenju Dunavom upozna Anicu Beograđanku koja je došla na školovanje u Beč. Iako srpski do tad nije znao zbog Anice ga je naučio. Anica je bila drugačija. Ona nije želela da deca zaborave na svoje korene i kao školovana mlada dama učila ih je i srpski i nemački. A uz Anicu i Sebastijan je krenuo dolaziti u posetu svojoj rodbini u Srbiji…
Eva, njihova ćerka, je volela Beč jer tamo je odrasla, školovala se i čitav život je vezuje za Austriju. Ali ta putovanja sa mamom u posetu njenom dedi Ostoji i njegovim potomcima, maminim roditeljima, su joj bila dražesna. Kao malo pače što trčkara bezbrižno i ona bi trčkarala po bakinom dvorištu u Beogradu.
Iako su već generacijama živeli u Austriji, njeno srce ju je ipak nekako vuklo ka Beogradu. Ni sama ne zna zašto al’ svaki put kad bi iz aviona ugledala Avalski toranj srce bi joj zakucalo jače. Tako je bilo i ovaj put. Avion je u 7:30 sletio na aerodrom “Nikola Tesla”. Na izlasku iz aerodromske zgrade ugledala je tetku kako joj maše. Pogledala je oko sebe i potrčala ka njoj kao kad je bila mala devojčica. “Jao Evo što si lepa, pa svaki put kad te vidim ti si sve lepša i lepša”, reče joj tetka, “kako mi je sestra dolazi li i ona ovamo idući vikend kao što je planirala?” Postavljale su jedna drugoj hiljadu pitanja dok su veselo koračale ka autu. Dan je bio divan, sunce je pružilo svoje zlatne ruke skroz po gradu nežno ga milujući. Evine oči su se caklile dok je posmatrala grad na putu ka tetkinoj kući. Zapadna kapija kao širom otvarena vrata Beograda koja žele dobrodošlicu svima koji u njega ulaze. Pa taj prizor Pobednika kako stoji na vrhu Beogradske tvrđave na Kalemegdanu i dočekuje goste, kao da joj svaki put maše u znak dobrodošlice i pokazuje u pravcu carskog Beča, i na taj način povezuje ta dva njoj najdraža grada…
Nemanjinom su se uputili ka Slaviji, pa ka Hramu Svetog Save u čijoj blizini je tetka stanovala.
”Stani tetka ja ću da izađem kod Hrama da svratim da upalim sveću”, reče Eva.
“Čekaj dete možeš to i posle, što si sad zapela al’ ajd znam kakva si neću te odgovarati”.
Hram je kao i svaki put kad je dolazila u Beograd bio prvo mesto koje je posećivala. Spokoj i utočiste za dušu koji on pruža ne mogu se opisati…
Potom se pešice uputila do tetkine kuće. Tamo je na kapiji dočekala Jelena, njena sestra od tetke. Obradovale su se jedna drugoj i svašta nešto međusobno zapitkivale kad joj Jelena reče: ”Evo, gledaj kakav divan buket ruža si dobila, a ima i poruka.”
Bio je to zaista prekrasan buket crvnih ruža, i među njima ušuškana njegova poruka:“Mazo vidimo se večeras kod “Konja”. Izvini što nisam mogao da te dočekam al’ više nije ono staro vreme pa ne mogu da izađem sa posla kad hoću. Al’ da znaš da sam mislio na tebe jutros u 8 sati.” Eva se nasmeja. I ona je mislila na njega i upravo pogledom oko sebe na aerodromu tražila njegovo lice. Ljubav je jedan od razloga zbog kojeg je Beograd još više volela. Volela je njegov noćni život kojim diše, volela je i njegovu tišinu dok je Rajko grli dok šetaju Kalemegdanom i njihovo zajedničko ispijanje jutarnje kafe na Skadarliji…
“Pa mazo o čemu ramišljaš?” upita je Rajko dok su u rano jutro pili kafu u jednoj od bašči na Skadarliji. Ona se nasmeja i ne reče ništa, nameštajući se na suncu da je svojim nitima miluje. A i u taj tren su joj u misli došli njeni preci koji su odlazili i dolazili za Srbiju, i njena dva najdraža grada, različita ali istovremeno i slična. Oba spaja Dunav koji kroz njih teče, oba imaju milionski broj stanovnika i oba imaju Srbe da u njima žive doduše u jednom, u većem, a u drugom u manjem broju. Ali pre svega dobri ljudi ih spajaju. Narod iz Srbije koji je otišao u Beč u potrazi za boljim poslom, studiranjem ili zbog ljubavi. I svaki od njih ima svoje prednosti i mane. Al’ čovek je čovek ma gde bio i ma koje nacije ili vere bio. Da li je moguće reći da jedan grad voli više od onog drugog kad njeno srce kuca s istom radošću u svakom…
Eva se ovo jutro sa osmehom na licu probudila u Beogradu, a sutra ko zna možda će se isto tako sretna probuditi u Beču…