Plašim se oduvek stvari kao što su gužve, galame, buke, haos, neorganizovanost date situacije… Nije u pitanju onaj panični, paranoični, nekontrolisani strah. To je jedan prost, ljudski, odbojni stav prema takvim stvarima. Moram priznati i to da takve vrste trauma uglavnom potiču iz nekog okruženja vezanog za odrastanje, detinjstvo ili mladost. Moja je porodica bila dovoljno brojna da u njoj nikada i niko nije mogao imati sopstvenu intimu kada mu je bila potrebna. Sve se delilo i svi su uvek sve znali. Pomalo samoživa, kakva inače jesam po svojoj prirodi, mrzela sam takve stvari i tu situaciju u kojoj se ništa ne može zadržati samo za sebe. Potreba za osamljivanjem je moja nasušna potreba kao i način da napunim baterije posle napornog životnog perioda. Ima to i svoje prednosti, ja ih ne poričem. Imati brojnu porodicu znači i to da nikada nećete biti prepušteni sami sebi i da će vam uvek neko priteći u pomoć ukoliko vam je to potrebno. To ujedno znači i da smete sebi da dopustite da budete tužni, uplakani, besni, setni i neraspoloženi i da to imate s kim da delite. Ali kada vam u maloj sobi zagraji šestoro maloletne dece, neobuzdane energije, nije vam potreban nikakav umor fizičke prirode da bi ste bili slomljeni i smoreni. Kada vam, u toj istoj sobi, devetoro odraslih ljudi glasno razgovara o pet različitih tema i pritom pokušavaju da nadglasaju ono šestoro preglasne dece… onda je to potpuni kolaps sistema i haos u svom izvornom značenju. Kajem se iskreno ali priznajem otvoreno da me to užasava. Život u zemlji Srbiji je sam po sebi nepobitno prihvatanje haotičnog načina življenja. Ukoliko ste dovoljno ludi da u takvom okruženju napravite i sopstveni mali haos, onda ste definitivno osoba koja nema meru ni u čemu… kao ja.

Bliži se Uskrs, veliki pravoslavni praznik, moji roditelji očekuju svoje troje dece s njihovom decom, svi će biti tu, na malom prostoru od osamdesetak kvadrata. Moj brat iz Kanade, mlad i neoženjen čovek, raduje se toj tipično srpskoj gunguli koju inače nema u sopstvenom životu osim kada jednom u dve godine dodje u svoju suludu domovinu, medj svoju suludu rodbinu. Mi odavde, umorni od takvih okupljanja, mrzimo povode te vrste i svesno se lažemo da je to ipak u redu, to je prilika da se vidimo i družimo bar za ta tri dana Uskrsa. Domaćinu, svaka čast na svemu jer on će trpeti mesecima finansijsku nepriliku jer je jagnje i prase moralo da bude na ražnju, pivo i rakija u hladnjaku. Domaćica će lečiti proširene vene narednih godinu dana, kao svaka srpska majka, poželeće sledeće godine istu gužvu i isti haos. A šta će biti toliko divno i čarobno u celoj toj priči? Šestoro dece koja će se medju sobom sigurno potući bar deset puta u tri dana, dobiti prolive i temperature bar trećina njih? Ostatak će patiti od neuroza i mrzovolje čitavog života zbog posledica takvih porodičnih okupljanja. Muški deo odrasle populacije prežderavaće se i opijati ta tri dana, verujući da je sva čar baš u tome, uprkos činjenici da ih čekaju naporni radni dani posle svega. Ženski deo te gungule, onaj radno sposobni deo, jurcaće za dečurlijom ne bi li sprečile moguće tragične dogadjaje, služiće ostale i prati sudove, kuvati, spremati posluženja i čistiti kuću i dvorište do iznemoglosti. I one će se lečiti nedeljama posle svega od ludila, galame, umora. Neće želeti da sretnu ni komšiju u prolazu a kamoli rodjake i prijatelje kojih je uvek previše za naš nervni sistem. Mesecima posle svega živećemo neki svoj mali, monotoni, svakodnevni ritam… do prve sledeće prilike, kada se neko usudi da u svojoj kući dočeka familiju i ugosti ih. Srbi! Srpska posla! Sve je to istina. Ali će oni sa strane uvek rado doći nama u posetu upravo zbog tih ludila koja volimo da priredjujemo i zbog tih familijarnosti kojima smo genetski skloni. Ovde se svi raduju kad vide gosta, ovde se lako baca nešto na čačkalicu, ovde se u muci i radosti isto zapeva i isto podeli kora hleba nasušnog. Izgleda da toga nigde nema u toj meri čim svi sa one zapadne strane štede po dve godine samo da bi došli ovde i bili finansijski sposobni da obidju svu rodbinu raštrkanu po planinama i gorama naše zemlje ponosne. Zemlja Srbija, iz nekih čudnih razloga, i nama i njima ostaje draga uprkos svemu što nas iz dana u dan pritiska i čini od ovih prostora jednu lepo uredjenu neuropsihijatrijsku kliniku.

-Hristos vaskrse!

-Vaistinu vaskrse!