Kroz krhke grančice, naziralo se nebo. Plavo pri vrhu, žuto pri dnu. Osetila sam iznenadnu toplinu na usnama i blagi miris iz prikrajka. Bila sam svesna te lepote. U grudima lagani trzaj. Ponovo iz ništavila krenuše osećanja. Baš kao vrela lavina iz uspavanog vulkana. Predosećala sam… Istinu spoznala. Samo sam tebe volela!
Setila sam se dana, kada si me prvi put doveo u Beograd. Divan, veliki, okupan suncem, obojen svemogućim nijansama. Kročila sam u njega zbunjena, radoznala, ali i presrećna. Sve što si mi ikada ispričao o njemu, isplivalo je tada na površinu. Mirisi koji su se prostirali Beogradom, a o kojima si mi strasno govorio, ubrzo su oživeli u meni. Osećala sam ih svuda. Nalazili su se na mojoj koži, i lagano prodirali kroz kosti u telo.
Lepo si govorio o belom gradu, gotovo nestvarno. Nisam ni slutila da je toplina glavnog grada tako vrela, a tako umirujuća. Ugledavši sve te velelepne kuće, ogromne zgrade, krcate mostove; te ljude, koji kao mravi mile krčeći sebi put, delovala sam sebi tako sitno, tako tanano i lepršavo. Moje su oči gutale svaki oblak, svako drvo, kamen, asfalt, koji sam nogama doticala. Uzalud tvoje reči: „Hajde, idemo. Još puno toga moraš videti.“ A ja, ja sam samo želela da se prepustim toj slobodi, čeličnoj volji, očekivanjima, poletu, ljubavi…
Zavolela sam Beograd, glavni grad Srbije, moje drage domovine, čim sam spoznala osećaj biti u njemu. Gledajući i diveći se rekama, Dunavu i Savi, moje je srce poskakivalo, radovalo se, i ponosilo mestom, koje je spajalo tradicionalnu i modernu kulturu. Mislila sam, da sam od Beograda videla sve što vredi, iako si me stalno ubeđivao da grešim. Ne, nisam čula tvoje reči. Moja duša nije prisustvovala razgovoru sa tobom. Telo je mehanički hodalo, a duh je već davno bio u jezgru, njemu najvažnijih događanja.
Kada sam ugledala Kalemegdan, zastala sam, otvorila usta, i poželela da svima prenesem utisak, koji me je svu prožimao. Očarala me je njegova svetlost. Oduševilo njegovo dostojanstveno držanje. Najpre sam posmatrala tvrđavu i kamene zidine, a potom je pogled bio prikovan za divnu znamenitost, spomenik Pobedniku. Osvajao je svojim šarmom. Isijavao čudnu energiju, koja me je privlačila poput magneta. Izgledao je vrlo veličanstveno, graciozno i neprikosnoveno.
Posle duže šetnje, seli smo na obližnju klupicu. Gledala je pravo na reku. Osmatrala sam nebo, ljude, i lađe što lagano plešu plavom vodom. Primakla sam ti se, i s’ glavom na tvom ramenu, smišljala planove za budućnost. Poljubio si me ovlaš u čelo. Nasmejala sam se i prepustila se čarima pejzaža. Ništa nismo govorili, samo smo zurili u prizor nam pred očima. Činilo mi se, da sam u tim trenucima punila svoje „baterije“. Samo priroda, ti i ja. Čavrljanje drugih parova me nije ometalo, niti sam ih slušala. Naprotiv, jedino što sam želela čuti, bio je cvrkut veselih dživdžana. Zatim smo otišli do najudaljenije ograde i poljubili se još jednom.
Ušće dveju reka, posebno me je dirnulo i oslobodilo najjače emocije. Zagrlila sam te, a potom ti pogledala zenice. Znala sam sve o tebi. Znala, da me jako voliš, a ti si sumnjao u moja osećanja. Ne znam zbog čega. Možda zato što sam pokušala da sakrijem ista. Shvatio si me, razumeo svaku moju brigu, al’ slutnju iz srca nisi mogao izbaciti. Ta slutnja se postepeno pretvarala u sujetu. Sujeta u ljubomoru, ljubomora u bes, a bes u otuđenje. I sve boje, koje su krasile tebe kao čoveka, one lepe i sjajne, pomešale su se međusobno. Postao si drugačiji, nepoverljiviji, potpuno nesiguran. Nesigurnost je od tebe napravila hladnog čoveka. Nedodirljivog, tajanstvenog i namrštenog. Odgurnuo si me od sebe. Amputirao iz svog života. Odstranio kao strano telo.
I dalje sam gledala u nebo. U par tačaka, onih najlepših na njemu. Tamo gde su se sjedinjavale iste one boje, koje sam videla u tebi. Zažmurila sam i pustila poslednje suze za tobom. Posle tebe je ostao samo Beograd… Kalemegdan… Čvrst, temeljan, prelep. Baš kao moja ljubav. Jedina ljubav.