„I onda, ideš u Beč?“
-„Ne“.
-„Zašto?“
„Nemam novca, a i da imam , odustao sam.“
„Zašto?“
„Zato što sam shvatio da mi drugi grad neće dati inspiraciju koju nemam u glavi. „
„To ne možeš da znaš“
„Veruj mi,znam.“
Tako je tekao razgovor između Nataše i Vuka, oboje nervozni pred isti, a nakon pomenutog razgovora zbunjeni. Nataša i Vuk su u vezi dve godine. Vuk je diplomirao menadzment i ekonomiju, a Nataša je maturantkinja, uvek spremna za izlazak, i sa urođenim zaraznim optimizmom. Iako bi zbog razlike u godinama , i različitih karaktera njih dvoje mnogi proglasili A nespojiv par, oni uspevaju da budu zaljubljeni i srećni već pune 2 godine, iako je Vukov mogući put u Beč uneo nemire u njihove živote. Nijedno ne želi da se rastanu, a moraju da razmišljaju o tome.
„Ali, želeo si to? Koliko god da ne želim da odeš, potrebno ti je to. Brujiš o Srbima u Beču, o domaćinskoj zemlji, o našem narodu tamo, o arhitekturi, muzejima, veličini grada, lepoti, šta god više, i to koliko? Proteklih pola godine!!!! Zašto sada odjednom odustaješ? Ti si zaista taletovan . ne zato što te volim, i što si mi dečko, već jesi! I možda ti zaista treba da otputuješ negde, stekneš to iskustvo, i odeš. Da pišeš. Da reči lete iz tebe. „
I ona ga pogleda snjenim krupnim tamnosmeđim očima tako tužno da mu jeza prođe kroz telo i on skloni pogledom, odbijavši da mu se oči susretnu sa njenim.
„Svestan sam svega što ti meni govoriš, Nataša, ali plašim se. N e verujem da bih se snašao, Šta, samo zato što želim toliko dugo da odem tamo, što se tripujem da me vuče neka intuicija, ne znači da ne činim najveću glupost. Treba da počnem da tražim posao u svojoj struci, i ostavim snove po strani. Uostalom, mogu da pišem i u svojoj zemlji. Zašto ne bih bio pisac i ovde.“
On slegnu ramenima, umorno, i sede na klupicu pored vode.
„Znaš koliko volim 25.maj i ovaj pogled na Dunav. Kako mogu da ostavim Beograd, i toliko lepote u njemu.“
I on pogleda nju, sa jasnim znakom na koga je mislio kada je spomenuo lepotu u Beogradu. Nataša ga nežno pomilova po obrazu, i sede mu u krilo.
Znam ljubavi da se bojiš.Ali šta si mi uvek govorio?Kad se posvađamo, i kad se naljutim na tebe? Da ćeš da me vodiš u Beč da vidim Hofsburg, da se bar na jedan dan osetimo kao kraljevi, a ja nisam ni znala da pričaš o dvorcu. Da ćeš, iako ti to ne voliš, da me vodiš u kuću gde je Mocart živeo, jer znaš koliko ja volim klasičnu muziku.Ti toliko voliš taj grad, i toliko znaš o njemu, da mislim da rođene Bečlije ne znaju toliko o svom gradu. …“
„Da, Nataša, ali..
„Ne prekidaj me!!“
Ona ustade iz njegovog krila, klegnu, i pogleda ga pravo u oči.
„Ti si predivan, talentovan, prelepi dečko. Moj dečko.Ali isto tako ovaj naš prelep grad te guši, ti uvek možeš biti menadžer, znaš to mali sad, dok si mlad, zašto ne bi pokušao?
Budi mesec dana tamo, obilazi grad, upoznaj ljude, piši samo o onome što zapažaš. Piši o razlikama između nas, njih, o sličnostima, o tome šta nas spaja. I doći će ti ideja sama. Znam te,počećeš da pišeš već kako uđeš u autobus. Pa poznaješ sebe bar toliko ljubavi.„
I ona ga nežno poljubi, i izmami mu osmeh.
„Ti znaš Nataša, ako ja odem, da će sve da se promeni, Da ja neću moći da dolazim, bas 2, 3 nedelje dok se ne…“
I Nataša ga odmah prekide.
„Stani, Znam .Ali isto tako, ja imam 19 godina, ti 26, ti imaš svoje planove, i ja ih živim sa tobom,ali ja želim da živim ovde.Ti ne. Vratićeš se.I ja te volim.Ako treba, vratićeš se.Ako ne…“
„Kako uopšte možeš da kažeš ako ne?“
„Ne govorim, samo mislim da se volimo , ali da moram da te pustim da dišeš. A i sigurna sam u nas dvoje“.
„Jesi?“
„Jesam“.
On ustade i pogleda je pravo u oči. Njen ponos i stav su prvo u šta se zaljubio.
„ I treba da budeš Sve što želim si ti. I učiniću te ponosnom, videćeš.I čekaću te da malo odrasteš.
On je nežno poljubi u čelo, i zagrli desnom rukom.Osećao je kao da je nejgov ceo svet.
„Hajdemo kući, da te otpratim.Kasno je, i ne želim da se tvoji brinu.“

…….

Prošlo je već par dana od razgovora kod 25 maja, i Nataša je osećala blagi nemir, brinula je da nije preterala. Koliko god da je želela da Vuk ode, s druge strane srce joj se stezalo pri pomisli da se to stvarno desi. Šta će bez njega? Aali isto je osećala da ako Vuk ne ode, virus nezadovoljstva koji će poteći od Vuka uništiće ih oboje. Kada je jedno zadovoljno,a drugo stagnira, vezi sledi ozbiljan razdor.Znala je to vrlo dobro.
Telefon zvoni. Nataša sačeka da odzvoni 3 puta, ni sama ne znajući zašto.
„Ja sam“
„Znam ludice, pa ko drugi može da bude na tvom broju..“
„Odlučio sam. Idem.“
Muk.
„Ideš? Presekao si?“
„Da. Moji su mi dali nešto para, pozajmio sam nešto. I bukirao sam hostel, i karte.Sve je sređeno.“
Muk.
„Zašto ćutiš Nataša?“
„Realno je sad.Nije mi dobro.“
„Znam. Ali zbog tebe sam presekao.Shvatio sam da moram da odem, zbog nas. I ako imam i gram talenta, vredno je da se borim. Vredno je da sam uzmem svoju šansu u ruke.Vreme je da sebi ugodim da vidim svoj grad.Grad koji sam uvek osećao kao svoj, a nikad nisam bio u njemu.Jako sam uzbuđen. Ali isto tako sam i miran.Znaš zašto sam miran?“
„Reci mi.“
„Zato što sam bukirao dvokrevetnu sobu, za tebe. Da možeš da dođeš kad god poželiš da me posetiš. Iz naše lepe Srbije.
„Dolazi odmah kod mene.“
„Dođi da plačemo zajedno, i da mi pričaš gde ćeš da me vodiš kad došem kod tebe.“
Ona mu spusti slušalicu, i iako joj je nemir prolazio telom, osećala je neki spokoj.Shvatala je koliko je velika njena ljubav prema njemu, zato što joj je najbitnije da on bude srećan.I zato što je shvatala i koliko on voli nju. I da jedva čeka da vidi taj Beč.