Jedna od mojih velikih želja je da odem u Beč, da upoznam njihovu kulturu, običaje i način života. Maštam o šetnji prostranim bečkim ulicama, koje upoređujem sa beogradskim. Po čemu smo to slični, i koliko smo različiti?!
Jednog jutra, budim se na hladnom betonu. Ustajem i posmatram uokolo. Zaključujem da sam u centru grada, samo što to nije Beograd.
Na osnovu natpisa na firmama, bilbordima, ulicama, po govoru užurbanih prolaznika, shvatam da nisam ni u jednom srpskom gradu. U daljini ugledam Prater. Pa ja sam u Beču, u Austriji!
U meni se razbuktaše različita osećanja. Uzbuđenje, detinja ushićenost, strah, napetost, sreća, neznanje, usamljenost, radoznalost, zbunjenost…kovitlac osećanja me nosi. Prosto ne znam kako sam dospela ovde, a još manje šta sad da radim. Ustajem polako, i krećem…
Lep je prolećni dan, svi balkoni su prepuni cveća, kao u nekoj alpskoj banji. Ulice su prostrane i neverovatno čiste. Svi pažljivo voze, ali se ne stvara kilometarska kolona niti ona čuvena beogradska saobraćajna kolaps-gužva. Nalećem na mnogobrojne turiste, u vazduhu se mešaju različite reči na svim svetskim jezicima. Obilaze znamenitosti Beča, slikaju se pred operom, dvorcima, po parkovima…Radnje su prepune, izlozi su ogromni, blještavi i privlačno aranžirani. Prodavci su vrlo ljubazni i na usluzi svakoj mušteriji. U daljini bljšete snežni vrhovi planina, u svojoj čudesnoj, nedodirljivoj lepoti.
Sa prvim sumrakom, sve ulične svetiljke se pale, kao i raznobojne reklame. Grad počinje da dobija neku posebnu, drugu dimenziju.
U meni se probudio pritajeni strah i pojačao osećaj usamljenosti. Nigde oko sebe ne čujem poznat glas.
Nedostaje mi moja Srbija i sve ono što me vezuje za nju – mili glasovi moje porodice i prijatelja, njihovi osmesi, poznate ulice prepune graje i dece, zvuci starih automobila, upućenost komšija jednih na druge, i sve ono što karakteriše moj srčani, bučni, prostodušni, vispreni narod.
Veliki francuski mislilac Ludvig Borne je rekao: “Želite li upoznati i zavoleti svoju domovinu, pođite u tuđe zemlje!“
Živim u Srbiji, maloj zemlji na Balkanu.
Srbija je imala svoje uspone i padove. Često je dosezala vrhove, ali niko večno ne ostaje na njima, uvek dođe neko drugi i nadmaši te.
Vremena se menjaju. Vreme brzo protiče.
Pošto se Srbija nalazi na raskrsnici veoma značajnih puteva, uvek su postojali strani osvajači koji su želeli da je pokore i osvoje. Srpski narod je uvek bio poznat kao srčan i borben. I u rat i u miru, u sportu i kulturi, davali smo sve od sebe. Nažalost, mnoge teške situacije odvele su hiljade Srba trbuhom za kruhom, u potragu za boljim životom.
Od davnina se u Austriju odlazilo na škole ili na dobro plaćeni rad. Austrija je poznata po svojoj bogatoj kulturnoj baštini i istorijskoj tradiciji. Na njenu sreću, Austrija je uvek bila moćna carevina, pa nije bila žrtva osvajanja, i tako je uspela da sačuva svoj identitet i da napreduje u ekonomskom smislu. Koliko god bila mala, za druge neprimetna, Srbija ima jaku, dugu i vrednu istoriju i kulturu, neobične običaje, važne, kako za Evropu, tako i za svet, istorijske ličnosti, i velika srca brižnog naroda, puna pozitivne energije i ljubavi, kod kojih su ti vrata uvek širom otvorena. Treba ostati u svojoj zemlji, sunce tuđeg neba neće nas grejati kao što nas ovo, i ovde greje.
Nikoga pre rođenja nisu pitali za koju će se zemlju opredeliti, već nas koreni iz kojih smo iznikli, vuku ka onoj koju zovemo DOM!