Gasile su se noćne žeravice, lampioni koji pamte sve noćne herojštine i jutarnja trežnjenja. Vetar je brisao okrajke aprila i kafanski stolnjaci su zasluženo počivali. Ovaj grad zapravo nikada nije u potpunosti dozvoljavao odsustvo mirisa, zvukova i duha. Vukli su se tramvaji kao zimski dani, dobro utabanim stazama. Dvojka je kloparala pored Bajlonija, pored Zoološkog, pa savijala dalje ka pristaništu. Dopirao je miris vodom poškropljene pijace, negde se dimila pekara, cvećari zauzimali busije, iz Bitefa davno izašli i poslednji bludnici.
Nastavljalo se umiranje i rađanje, svežim jutrom grad se kupao, spirao noćne dronje, noćne dame postajale poštene građanke, obezglavljeni pijanci gladili domaćinske brke.
Bljesnulo je sunce uvis očitavajući pamtivek na fasadama, kao podvojeni život velegrada, taj piskavi međuprostor, mostić do osvetljenih prozora, gde se neke prilike meškolje, protežu, žive neki svoj izdvojeni gradski život.
U gustom oblaku ulične poluživahnosti nazirala se mršava prilika starčića .
Kao soc samačkog života prešlo mu je u naviku da gleda u prozore- osvetljene slike zadatog rama, a platna je sam malao, izmišljao kućevne razgovore, prizivao toplinu, zamišljao tapete i bavio se mirisima neke pite koja sasvim sigurno nadolazi u rerni.
Mršava prilika starčića – Dragan, Beograđanin, Dorćolac…i pas Džoni, izgubljenog repa u boju.
Bila je to uobičajena šetnja. Ruke na leđima, kafa kod Tri šešira- prvi gost u 11 sati- i đevrek za Džonija u pekarici tik do Bajlonija.
Uobičajen i tok misli. Nekakva čudna otuđenost u bujici senki koje jure umesto ljudi koji bi nekada davno- u njegovo vreme- zastali da prozbore. Vodio bi on tih davnih dana malog Mišu za ruku do Bajlonija da kupe zeleniša i ponesu Jelici kitu krv crvenih ruža, pa do poslastičarnice na dnu Skadarske ne bi li ga podmitio da ne kaže majci da je sa Jankom i Pajom svratio u BIP-ovu pivnicu, na brzaka sa sve cegerom. I sad se jasno sećao jutara pored Nevskog, i dugog povratka do ugla na osami.
Onda je nastupio neki drugi život. Jedne jeseni su otišli. Pre desetak godina. Jelica od srca. Janko odmah zatim…dvanaestopalačno. Paja se odselio u Vranić, u vikendicu, da ostavi sinu i snaji stan. I njega sad retko viđa. Ode i Miša, ubrzo nakon Jelicine smrti. Uze diplomu u šake i ode put Austrije, put Beča…Karlsplatz.13. Drug mu isposlovao stipendiju. A i bio je najbolji student elektrotehnike Beogradskog univerziteta.
I sad dok šeta, petnaestak godina kasnije, u nozdrvama oseća miris Mišinih studentskih dana-miris tosta koji je Jelica u kuhinjici spremala Miši i miris crne kafe pred neki važan ispit, Mišino stalno jurcanje za dvojkom i tu pretrnulost dok bi čekali vesti.
U toj ranojutarnjoj šetnji nizale su se pritoke Dušanove od Skadarske, Francuske, Dobračine, Dositejeve, preko Višnjićeve, Kapetan Mišine, Rige od Fere, pa s’ druge strane Gundulić i Skenderbegova i sve tako dok Džoni ne bi počeo nekako setno da zavija ka šerbetnoj ulici izlivenoj iz Pariske, vetrometini Tadeuša Košćuška niz koju ga je Miša godinama vodio kad bi išao na košarku sa drugarima na 25.maj. Tu bi zastali. U vazduhu se osećala mahovinasta težina sećanja i težak bat vremena. A Dorćol je disao punim plućima ustreptalog aprila, jutro se protezalo svom svojom dužinom, a oprane ulice se šepurile u ogledalima automobila i žutaća GSB-a.
Pri kraju Dušanove, preko puta Zoološkog vrta, okrenuta uglu gde zaokreću tramvaji, a petica juri u smiraj, na poslednjem spratu predratne zgrade, šćućurena među lelujave uspomene stradanja i ušuškana u već odavno osušene puzavice ili to behu lozice pokojne mu supruge, natiskanih patrljaka u čojano zelenim, okrnjenim saksijama, izvirivala je terasa dvosobnog stančića Marića.
Ista stara terasa na kojoj je Miša prvi put sakrio Džonija, mešanca, skitnicu, džumaru, Dorćolskog dođoša, psića egzilanta.
Sunce se već bilo prilično podiglo i počelo da zavodi tela još neotkravljena od duge zimske patnje pod kaputima. Širilo se slatkasto mantanje po glavi i voz misli obznanjivao poslednju stanicu i istom se trasom vraćao na terminal kad Dragana prenu pogled na novi Casio, poklon od Miše i natera ga da hukne na Džonija i pruži korak.
’Brzo Džoni, zvaće Miša, a nismo kot’kuće!’

Miša.Beč.

Rastezalo se jutro posle dobranog buđenja i nezgrapno u kose kupilo nektar aprilskog sunca. Nebo se bojilo čudnovatim prolećnim prelivima, a horizonti nudili katran crn kontrast. Ulice su bile uredno oprane, uokvirene belinom zgrada oko kojih su se tiskali turisti u kolonama. Uz njih su se tiskale i bezglasne senke gospodskih povesti i tanane čipke nataloženog vremena. Prihvatali su talasi carskog grada mnoge nevoljnike, izbegle iz sirotinjskih ili zaraćenih gruda, i namernike željne znanja, umetnosti…Kupio je on njihove suze u porcelanske bokale, mučila su se njihova tela u usvojeničkom kružoku. Nudio je svoje nebo, svoje tufnasto parče horizonta, svoju nadu u bolje sutra.
I on je bio zrnce prašine, zlataste kao na Klimtovim slikama, jedna tačkica na raskršću svetova. On- Miša, Beograđanin, Dorćolac.
Skliznuvši pokraj Albertine do Palm Haus-a prikazao mu se prizor koji je ga je oduševio već prvog dana kada ga je Boki poveo u šetnju upoznavanja grada- prizor ljudi koju su sasvim opušteno sa decom ležali na travici ispod platoa. Studenti, pankeri, darkeri, hipici, rokeri…rasejani po zelenom parčetu kao mladeži. Nisu marili za nedeljni ručak tačno u dva, sa obaveznom supom i rinflajšom…’E, moja Jelice….’
Kao nošen povetarcem utrčao je u Goethegasse i pored Burggarten-a uputio se ka Muzejskoj četvrti. Goethegasse ga je fizički možda i sasvim bezrazložno podsećala na Palmotićevu i kao navika iz prvih dana bečkog života bila je gotovo nasušna potreba da nedeljom podeli pihtijaste misli sa njom. Davno je tako Palmotićevom prolazio marširajućim hodom pored Svetlaninog prozora, a onda bi kao i svaki nesigurni devetnaestogodišnjak sjurio u utočište svog Dorćola, gde bi ga naravno dočekali Peca i Srle sa već spremnim scenariom za izvrgavanje njegove tajne ljubavi šali.
Pa i par godina kasnije, onog dana kada je otišao sa Bokijem za Beč, dok je prolazio kroz aerodromsku kapiju, Peca i Srle su stajali sa Drakčetom. Zaiskrile su oči, stegle se grudi. I Džonija je čuo kako cvili na aerodromskom parkingu. A i sad mu se steže grlo od urezane slike u filigranskom ramu. Poneo je i majčin lik sve u istom koferu sa izlizanim starkama i novopazarskim farmerkama. Preminula je Jelica četiri godine pre njegovog polaska za Beč. Ostao je nekako sačuvan u škrinjici melodija koje se nikom ne otkrivaju šum njenih papuča dok se kretala kao zrak od kuhinje do njegove sobe i lagano perlijala do terase da zalije i popriča sa svojim lozicama u čojano zelenim blistavim saksijama.
A nije bilo lako prve bečke godine, pa ni druge, a ni sad nije svejedno kad nadođe meh nostalgije i oko zaželi smiraj na osami Dušanove u očijukanju sa Tadeuša Košćuška.
Otpočeo je svoju bečku priču u četvrtom Wieden bezirku, u garsonjeri Bokijevog strica u ulici koja je, naravno, imala Gasse u svom nazivu, sa malim prozorčićem zatočenim sivilom zgrade prekoputa, kojoj nikako nije uspeo da utvrdi namenu. Svakodnevno je pešačio do fakulteta, da ne bi ušao u pogrešan tramvaj i završio ko zna gde. Pratio je Bokijeve smernice- ’Brate, ako vidiš zlatan krov Secesije i omirišeš Naschmarkt na dobrom si putu’. Seća se tada da je kao ranjena lisica odlazio u restoran Beograd, takođe u ulici koja je imala Gasse u nazivu, samo da bi srce udahnulo tih sedam slova. Tako je vremenom jedan verni posetilac KST-a i SKC-a počeo da plače uz narodnjake. Čak su ga i kiosci sa banjalučkim ćevapom dirali, i meni- Bosna,Würstel, Bratwurst… A nikad u Banja Luci nije bio.
A onda je nastupio neki drugi život. Svetlana je prešla u Beč da sa prosekom 9.8 u Beču dovrši još tri godine stomatologije. I romantična mansarda je učinila svoje. Pogled je pucao na Dunav, isti plahovit koji osvane i pored njegovog 25.maja. Imao je sada svoj kutak na osami…magistar, inženjer.
I restoran Beograd je kao beogradski, i Goethegasse je Palmotićeva…I pravac Vösendorf kao od Sajma preko Lomine i Margaretenstrasse kao Bulevar revolucije … i šum Kališa na klupi Volksgartena… i Dorćol oko Westbahnhof-a… Napravio je on svoj Beograd u Beču.
A imao je on i tu svoju nedeljnu naviku da dođe do centra i prošeta do Muzejske četvrti i popije svoju Schwarzer, kao nekad crnu u Domu omladine, a onda se spusti pored Opere gde obavezno načulji uši za tanano brujanje tramvaja Swedenplatz-Opernhaus, Opernhaus –Ottakring. Tu bi mu uvek zablistala scena njegovog trčanja kao bez duše za dvojkom ili peticom niz Dušanovu kad god bi krenuo na fakultet i Jelicino budno oko sa terase gde bi i Džoni davao doprinos lajanjem za pozdrav. Na toj terasi ga je prvi put i sakrio dok udobrovolji matore. A našao ga je gladnog i ostavljenog u pocepanom džaku u jarku na Ibarskoj, blizu Lipovačkih šuma. I podorćolio se deran vrlo brzo.
Posle kafe ispred Kunsthalle, kao djak prvak kroz azbuku i njegov korak se utvrđenom trasom najavljivao Demelu. Kao nekad kada je sa Drakčetom šetao do Bajlonija, pa ga je Drakče potkupljivao u Milici, poslastičarnici na dnu Skadarske, da ne kaže mami da je cugnuo sa drugarima pre ručka. Znao je da u Demelu katkad siđe i sprat niže da baci pogled kako se torte prave i osveži mama Jelicin lik za kuhinjskim stolom kako u čast negove prve desetke filuje njenu i do dana današnjeg , čak ni u Beču, ni u Demelu prevaziđenu Reform tortu.
I sad pogledavši na sat koji mu je Drakče poklonio kad je odlazio, stara, ali dobra Doxa, koja je pripadala nekad dedi, Drakčetovom ocu, a koju će i on dati svom sinu, shvati da je vreme da sa kutijom čokoladica iz Demela za Svetlanu pruži korak ka autu. U kaseti mu je ostao mobilni. ’Ćale i Džoni sigurno čekaju poziv…’
Na displeju zasvetli +381…
I dok je pogled već hvatao Donauturm u duši se raspusno meškoljio Beograd.