Mogao je Novica, Nova, moj sin, da radi zidarski posao kao i ja što sam radio i od tog lepo da živi, abio bi i kod kuće. Ali, jok, on put pod noge i ode u Beč kao ostala mladež iz našeg sela.
Mi smo se, moja žena Ruža i ja protivili tome, ali nije vredelo ništa. Sin jedinac, ej, pa da ostavi kuću! I to kakvu kuću sam podigao! Na dva sprata, najlepša je u selu i okolini. Ma, u gradu je nema takve.
Ama, sve to ništa, sede Nova na voz i ode! Ruža se zbog toga razbole, dobi neko oboljenje, pa poče da pije lekove od tri sorte. Poče onaka žena da se topi ko čvarak.
Ali, da je tu bio kraj našim mukama i nekako, nego Nova se tamo u Beču spanđao sa nekom Nemicom, imaju i dete! E, to dokrajči moju Ružu načisto, osuši se žena ko biljka, kost i koža. Vodio sam je po lekarima i banjama, ali ništa. Samo što sad pije šest sorte lekova.
Još kad je Nova javio da je detetu dao ime po dedi ( ja se obradova zbog mog oca Milorada ), ali dete se zove Hans! Ruža tad pade u krevet i više ne ustaje.
Ja rešim ove zime da Novici napišem jedno pismo. Zašiljim hemisku olovku i počnem da pišem.
„Dragi sine Novice, Novo, što radiš u Beču,
kod nas ovamo je sve dobro i u redu…“ Ma, đavola je sve dobro, pomislim, ali tako i napišem. „ Ma, ništa ovamo kod nas ne valja! Ovi političari se samo svađaju, narod ne radi, ovi što imaju neki poso štrajkuju, koj zna šta će da bude do kraja! Jedni traže nove izbore ( kao da će to da nas izvadi iz bule kad je kasa prazna!); drugi ne daju te izbore ( a oni su nas i doveli dovde)! I tako u krug, budi bog s njima!
Ti ako ne pošalješ malo te evre, ja ne znam kako ćemo, jer sve pare dado na lekove za tvoju mater. Od moje zidarske penzije ne može da se živi. Da je bar Ruža zdrava, nego… Kopni, sine, samo se suši, ko neko suvo drvo, samo joj još koža visi sa kostiju. I hukće, samo hukće i uzdiše.
Dok je govorila, stalno je pričala što ne ostaviš tu belosvetsku ženu i da se vratiš u selo, pa da uzmeš neku našu devojku. Ima ih koliko hoćeš, neke su završile škole i sad nemaju poso jer su mnoge firme po gradu propale, možeš da i biraš. A i ove razvedene ima mnoge, udale, pogrešile i sad su same. Šta im fali, bar su naše, Srpkinje… Da imamo srpsko unuče…
Tako je govorila tvoja mati dok je pričala… a, sad! Dođi bar da je vidiš za života, ali sam, da Ruža lakše ispusti dušu.
Eto, to sam i toliko hteo da ti kažem, tvoj otac i mati Milentije!“