Čekaju je šest dana sa nestrpljenjem.
A mnogi kažu da je nedelja najdosadniji pečalbarski dan. Srboljubu nije.
Taj dan on se pre podne ne izležava kao drugi. Porani i žuri li žuri na sretanje sa Dunavom.
I sada dok povremeno osluškuje bat svojih koraka na austrijskom asfaltu, koji odzvanja u ritmu marša razmišljanja zbog čega to već tri godine čini! Tri godine Srboljub se vera po zgradama na gradilištima u inostranstvu. Tri godine sazreva daleko od Srbije.
Jutarnji, nedeljni odlazak na reku dođe mu kao nekakva molitva.
I sve je ovde drugačije.
I zemlja, i nebo, i voda, ljudi da se i ne govori.
Dunav nije ni nalik na Moravu.
Po glavi poče da mu se vrzma šašava misao.
Da li bi se onaj, baš onaj veliki dunavski talas mogao sam smestiti u njegovu Moravu?
Lice mu se odmah razvuče u blažen osmeh.
Stao bi! Bogami bi stao, prevarila bi njega Morava, razlila bi ga po vrbacima. Ne bi ni osetio.
Samo da li bi se onda onako veselo i bezbrižno praćakale ribe u sunčevom zabranu dok moravska voda drhturi? Ili bi kao ovde klizale se pravolinijski napred i samo napred!?
Pade mu na um kako ga je majka setovala i kako ga sada setuje kada ode na odmor.
Odmakni se sine od vode! Dunav je ala što guta sve odreda, ne probira.
Da zna majka, da samo sazna za njegovo očijukanje sa dunavskim ribama premrla bi od straha. I umrla bi sigurno!
A Srboljub, kao da tera nekome nekakav inat još od vremena kada je došao u Austriju po žuljeve, nedeljom hita Dunavu.
Zašto to čini? Šta ga je privuklo toj tromoj grdosiji, toj zmijolikoj lenčugi?
Zašto je uopšte krenuo u svet?
Nije se bio čestito ni zamomčio.
Nije Srboljub kao nekada njegov pokojni otac prtio kosu ranom zorom i prevaljivao onoliki put da stigne na čuvenu kosačku mobu na Rajac.
Nije se on viteški nadmetao sa najpoznatijim koscima, kosibašama ovjenčanim slavom junaka, ljutim Krajišnicima iz Bosne ili Crnogorcima Pljevaljacima?
Nije se nikada hrvao sa balvanima na Goču i drugim planinama Srbije.
Nije on još glavu razbijao kako zemlju uzimoriti i uoriti, u koju njivu pšenicu miholjsku posijati?
Ko zna možda mu je suđeno da dovrši očev naum da porodicu iz velike potrebe izvuče.
Ali zašto je i otac pokleknuo pred problemima u rodnom selu i sreću potražio u pečalbi?
Šta ga je nateralo da prejazi Dunav baš u Lincu?
Samo Dunav zna…
Njega je majka molila, pa na kraju preklinjala da be ide još nejačak preko granice.
Onda ga je molila da se kloni velike vode.
Začudo nije mrzeo Dunav.
Vremenom ga je još zavoleo.
Kao da je očekivao da mu kad tad prišapne tajnu.
Srce mu zaigra, a pogled plovi za Dunavom tamo daleko, tamo prema Beogradu i Kalenić pijaci na kojoj je prvi put bio sa ocem i na poklon dobio frulu, kojom priziva uspomene iz rodnog sela.
Kako je reka jutros dobroćudna.
I nevina.
Odjednom se trže kao da ga nešto oprlji.
Pismo! Ah, da pismo.
Potpuno je smetnuo sa uma da je obećao danas pisati majci pismo.
Često je zivka telefonom, ali pismo je pismo.
Krenuo je odlučno, ali još je zastajkivao opraštajući se sa Dunavom do sledeće nedelje.