Dan i noć… Noć i dan… Jutro i veče… Veče pa jutro…
Sivilo praznog bitisanja potire sve.
Njega nema. Prozor na sobici jednog sabirnog centra u unutrašnjosti Srbije stoji otvoren. Ona sedi na krevetu i zuri u prazno. S vremena na vreme dođe do prozora i opet pogled u prazno.
Danima joj niko ne dolazi. Samo komšinica iz zgrade u kojoj su nekad živele. Ponekad proviri, upita je treba li joj štogod i nastavlja se sve po starom.
Poslednji put videla ga je na ulici nakon nekoliko dana od kad je dobila kakav takav krov nad glavom. Tada joj je rekao da je sama za sve kriva i da će on u inostranstvo, u Beč. Pruža mu se prilika koju mora iskoristiti. Počela je kiša. Našli su se pod gustom krošnjom jednog platana u parku. Bilo joj je prijatno uz njega iako ju je podilazila hladna jeza. Lilo je kao iz kabla.
Nije smela da ga pogleda u oči, a žudila je za njim i njegovim zagrljajem koji bi je smirio, pružio zaštitu, sigurnost… Bojala se da joj ne nasluti želju, a onda bi to bilo nametnuto.
On mora da želi isto što i ja, pomislila je. Pa bili smo jedno. Jedna biljka. On koren, a ja stablo; on grana, a ja list… Svejedno, svejedno… u glavi joj bio haos. A kleo se je da ih ništa neće razdvojiti. Ni ljudi, ni prostor, ni različiti putevi. Kada je ona dospela u sabirni centar, obećao joj je da će biti uz nju, tu negde u blizini.
Shvatila je da zlo nikad ne ide samo. Shvatila je suštinu. Nije mogla da poveruje u sopstvenu naivnost. Razlegao se njen gorak smeh.
Bezdušna si, rekao joj je i krenuo.
Ona je prebledela. Otvarala je usta ali glasa nije bilo. Okrenula se i počela da trči. Pljuštalo je i dalje. Voda se slivala i mokrila joj stopala izazivajući strahovitu drhtavicu. Nije marila. Trčala je kao sumanuta dok joj je u grudima srce divljački udaralo. Morala je da izdrži. Morala je što pre kući. Pred očima joj se maglilo, a iz te magle izranjala je poražavajuća slika užasa s kjom već duže vreme živi.
Nije smela da misli na to.
Nosila je u sebi ova mlada žena nešto mnogo vrednije od sopstvenog života. Nešto što je bilo plod sudbonosne avanture u sudbonosnom vremenu. To nešto bilo je jedino što je ostalo od njenih najmilijih. Odnela ih je noć surovog bombardovanja, tamo negde gde su crveni božuri u cvatu krvlju uništeni.
Nekim čudom ona je uspela da preživi. Uspela da se spase zajedno sa novim izvorom života iz koga će se ponovo roditi njeni najmiliji. Zar to nije bilo dostojno najvećih patnji. Ta patnja doneće joj radovanje, spasenje. Prestaće agonija.
Kako će prestati? Pa ona tek počinje.
Stigla je u svoju sobicu i onako pokisla bacila se na krevet, ukoliko se je pohabani ležaj u ćošku iz koga su virile žice, mogao nazvati ležajem. U tom položaju zateklo ju je jutro.
Jutro i veče… Veče i jutro…
Sivilo praznog bitisanja potire sve.
Pomera se sa prozora. Sve je prazno. Ničeg nema. Nade nema.
Ali, nada poslednja umire, sećala se je jasno kako glasi kraj drage knjige, kojoj se je često vraćala nekada, u neka srećna vremena, kada je u predasima između ispita davala sebi oduška čitajući, a onda odlagala knjigu i hrlila njemu bez koga nije mogla da zamisli sebe, niti svoje vreme, niti smisao života.
Gospode, budi mi štit, ponavljala je u sebi. Gospode, zaštiti ovu nedužnu mrvicu u meni. Nekako ću se snaći. Eto, živa sam.
Ipak, znala je da tako dalje neće ići.
Kako će? Čime će?Gde će?
Kako bez njega?
Sela je i zaronila lice u ruke. U njoj se odvijala strašna borba. U ušima joj je odzvanjalo sama si kriva, krivaaaaa… Nije to više mogla da podnese.
Donela je odluku.
Omirisala je tek raspuklo jutro, a neprijatan i oštar vetar nagovestio joj naporan i težak dan.
Vreme vožnje prošlo je prokleto brzo, kao u nekom polusnu. Približavala se mestu koje joj je sudbina namenila. Stresla se je od sopstvene konstatacije – sudbinu stvaraju ljudi.
Kao avet pred njom se ukazala zgrada. U njoj sve sumorno, tuđe, sablasno.
Moram da budem jaka, moram izdržati, moram, moram, govorila je.
Lekar je počeo da je ubeđuje u ono za šta nije htela da čuje. Prekinula je ubeđivanje i pošla u prostoriju gde će presuda biti izvršena. Sve je bilo belo – krevet, čaršav, mantili, zidovi, njen pogled.
Počela je priprema. Kretanje u tišini kao na nevidljivoj ubrzanoj traci, levo – desno. Našla se izvan svojih shvatanja i svoje volje. Čudan i neslućen otpor javljao se u njoj. Savladavala ga je misleći na njega. Tog trenutka, tog užasnog trenutka mogla je da misli. Pitala se da li pretpostavlja gde se ona nalazi? Da li bi, kada bi znao za sve ovo, došao i sprečio je u namrama? Da li će ga se njena patnja dotaći? Osećala se i žrtvom i ubicom istovremeno.
Bljesak. Užarena zmija čelika juri ka njoj. Očekuje da se uhvati u koštac sa onim što je bilo nešto, u bitku s mrvicom, semenom njene ljubavi..
Duboko u sebi osetila je bol i pustoš koju je sama izabrala. Zagrizla je usnu do besvesti i ušla u mrak, u nezasite čeljusti pakla. Činilo joj se da svirepa muzika njenih krikova para tišinu.
Gotovo je, uskoro će sve biti gotovo, ponavljala je u bunilu.
Čovek i ne sluti šta sve može i koliko može da izdrži. Doživi se to samo u teškim i posebnim situacijama.
U uglovima očiju navreše joj suze.
Plači sutra, danas izdrži, ponavljala je uvek u sebi kad joj je bilo teško i kad nije bila sama. Suze su za samoću da čoveku bude lakše, a ne da ga žale.
Odjednom, u magnovenju glas. Dopire do nje iz neke dubine.
Ne, stanite! Stanite u ime Boga!
Doktor, sa podignutom rukom u pokretu, koji je značio početak i za njega neprijatnog čina, naročito što je imao u vidu činjenicu da zahvat u prvoj trudnoći u najvećem broju slučajeva lišava majčinstva, namah je zastao i s uzdahom olakšanja spustio ruku.
Na vratima obris, poznata silueta. Ne može da veruje. Kako bi da se uštine, da protrlja oči. Ma ovo je san. Sigurno ovako deluje narkoza…
Jeste, bio je san. Ali onaj o kome je budna snevala. Postao je java, stvarnost.
On nije otišao.
Neprospavane noći, griža savesti, ljubav koju je potiskivao danima, učinili su da jedva dočeka jutro i krene njoj. Video je kako ulazi u autobus. Vođen nekom nevidljivom niti i njenom vidljivom unezverenošću, ušao je za njom, samo na druga vrata. Kobnu nameru prozreo je tek pred belom zgradom pred kojom je zastala, a onda energično ušla u nju.
Stao je kao ukopan. U glavi mu se zavrtelo. Prazanina, ponor pred njim. Jedna za
drugom grozničavo se roje sulude misli. Nijedna obična, nijedna omeđena ovim vremenom od danas i onim od pre. Izvan je vremena i prostora, izvan razuma… Nije znao koliko je trajalo kolebanje, a bio je svestan da je svaki izgubljeni trenutak dragocen. Najzad je pobedio sebe. Njena snažna ljubav, njena vera, njene neme molitve, i ono “nešto“ dozvali su ga, ohrabrile, vratili samopouzdanje.
Izašli su zajedno, ruku pod ruku u sunčan dan.
Sada već nije mogla da izdrži. Zaplakala je. Prvi put pred gomilom prolaznika. Nije ih čula niti videla. Bile su to suze radosnice.
Uspela je. Stigla je do cilja, do novog života.
Umorna, ali srećna privila se uz njega.