Da okrug Nojbau ima usta i uši, smejao bi mi se glasno, kao punačka crna žena koja prostire beli veš na štriku u dvorištu i čuje nešto smešno kroz otvoren prozor komšijskoga stana.

Da okrug Nojbau ima oči, verovatno bi nervozno i podrugljivo njima zakolutao, pred prizorom mene dok se pretvaram da besciljno šetam po hladnoći, kao da ne znam da ću iza ugla naleteti nekako baš na tebe.

Da okrug Nojbau, kojim slučajem, ima srce – ono bi spavalo na tvome dlanu, tu negde gde i moja nesanica, na glatkoj koži između tvog palca i kažiprsta. Kada ga tu zagolicam, Nojbau se smeši, očima zažmiri i zvezdama zatreperi, celom dužinom iznad svojih zaleđenih ulica.

Onda kad stanemo i ćutimo ispred ulaza zgrade u Hermanngasse , uhvatim te za ruku preterano i bezobrazno, da se ceo grad od stida zacrveni i zamislim nas u mračnom zasvođenom haustoru, gde nemirnim prstima diram tamo gde ne smem – u srce sedmog bečkog okruga i stidljivi mrak njegovih unutrašnjih dvorišta. U poljubac se pretoče, u besmisao pretope sva naša prethodna mudrovanja, i bruji, i huči vazduh od tvojih uzdaha, da opet ostane noć nedorečena.

Bezobrazno, preterano, nametljivo, kao trejler mog novog filma, kao tizer moje nove priče. Nebo nad Bečom, čarobno plavo i zvezdano, sa tobom bi se u tim pričama poredilo, a to je, draga moja, priznaćeš, već prilično jadno od mene – i kao pisca i kao ljubavnika – da bi se sa tvojim očima poredilo.

Aman, da umuknem i slomim svoja pera, sapuće bicirk vetrom kroz hodnike. Da prvo naučim da volim i pišem kako valja, a onda od grada zvezde da kradem!

Opsujem, pljunem i šutnem u stub. Nek idu dođavola i grad i moja pisanja, i sve pametno što umem da kažem! Ja bih da budem srećan danas, a sutra će biti ceo moj svet!

A Nojbau se smeši, zvezdama treperi, očima koluta… Kao da se podsmeva naivnom meni. Da ispadne loše, ne može ni da hoću, jer ovu priču ne pišem ja, već Nojbau svojim srcem.