Veče se vuče po podu kao kišna glista. Došlo mi je u više navrata da ga zgazim i izbacim kroz prozor. Noć nije uvek prijatelj nama sovama, mada bi to po opisu posla trebala biti.
Postoji nekoliko oprobanih recepata za preživljavanje noću, koje bih mogla da podelim sa tobom, kada me samo ne bi ovoliko mrzelo da išta delim. Mada, kad bolje razmislim, lobotomija je uvek najbolje rešenje za sve. Naročito ako se uspešno obavi. Nije preporučljiva u kućnoj izvedbi, mada, ako je frka, nije problem.
Udaranje glavom u zid ne bih savetovala, jer je ta radnja prilično bučna za noćne sate, a svakako ne donosi tako dobre rezultate kao već pomenuta lobotomija.
Ja sam sova čistunica, tako da ne bih mogla predložiti konzumiranje lakih ili super teških opijata. Meni je to oduvek bilo suviše retro. Domaća radža je, vidiš, već nešto što je promaklo mom puritanizmu, pa bih je stavila na drugo mesto, odmah iza… ne bih baš toliko da se ponavljam.
Ko ima s kim da se seksa, i još ako je siguran u pozitivan ishod, eto načina da se zajebe noć. Noć se, znači, sasvim pristojno zajebe seksom.
Kome je do trabunjanja neka trabunja.
Kome je do filozofiranja, samo napred.
Kome je do trčanja, i on napred.
Ja, noćas, ostajem pozadi. U dubokoj ilegali.
Bauljam po sobi. Protegnem se par puta. Zakrckaše kosti, tek da jave da su još uvek u službi.
Ako uskoro ne smisli šta će sa sobom, ova sova će da se zaleti i udari čelom pravo u neko deblo. Debelo deblo za sovu debila.
Muzika je već počela da me ozbiljno ugrožava. Nekoliko puta sam bila u ozbiljnom iskušenju da se iskačem po gitari.
Čitam vesti. Dolazi AmyWinehouse u Beograd. Neka je živa i zdrava, a meni valja preživeti ovu noć. Rehab, sestro, rehab.
A, onda, kao fina uvertira za samoubistvo, ispade iz fioke jedna od onih fotografija, za koje si siguran, da će ti, kad sve prođe, zadati najjači udarac. Na slici mi. Dva iscerena klovna na sred tek pokošene livade. Plavi oblaci. Rumeni obrazi. Ukršteni prsti. Malo kiča nikada nije bilo na odmet. Ili na otkos, kao u našem slučaju.
U ovakvoj situaciji primenite odmah predlog broj jedan!
Ili sedite i počnite da pišete. Pišite brzo. Brže od daha. Sledite misao. Gubite se bez straha da se morate naći. Ispuštajte se bez zebnje da se morate uhvatiti. Otkačeno – zakačeno. Napred – nazad. Svi pravci su dozvoljeni, svi smerovi preporučljivi. Ako je potrebno skrenite levo kod Albukerkija, kao šašavi Duško.
Kad zazvoni telefon ja se uvek stresem. To je pravi pokazatelj mog pesimizma.
“Zdravo…” Bojažljivi Srđanov glas. “Da li sam te probudio?”
“Mislim da nisi, mada nisam sigurna.” Uvalim mu malo Ejmice u pozadini. No, no, no! Rehab!
“Šta ima?” Hoda kao po sopstvenim jajima.
“Ima vatre ima dima… Ništa. Pokušavam da napišem priču. Hoćeš samnom u Beč?”
“Tako ti se zove priča?”
“Ne, tako se ja prezivam. Ozbiljno te pitam. Ako pobedim, palimo za Beč.To je kao neka nagrada. “
“Opa! Važi. Hoćeš da me vodiš u Sisi-muzej?”
Da li on to mene zeza, ili zna nešto što ja ne znam? Kakav Sisi-muzej?
“Sisi-muzej?”
“A što se tebi ide u Beč? Šta želiš da vidiš?”
Ovo je već dvosmisleno pitanje.
“Pa, otkud znam šta želim da vidim kad nikad nisam bila…” Sad sam se zakopala duboko u njegovim očima.
“Znaš li ti išta o Beču?”
“Nešto malo. Romantika, muzika, plesne dvorane… dvorci… Ej, da ti to mene ne prozivaš?”
“Ne… samo sam radoznao odakle toliko iznenadno interesovanje…za Beč…”
“Znaš li ti od kada ja nisam mrdnula iz Beograda? Meni i Pržogrnce da ponude ja bih se već danas pakovala… Samo, postoji jedna začkoljica… Moram da napišem tako dobru priču da ih sve oduvam, i da baš mene procene kao kandidata za Beč. Pobednica konkursa. Silvija Kovač. Spisateljica iz Beograda. Dobro zvuči, zar ne?”
“Savršeno. Pa ti si izgleda baš rešila da putuješ?”
“Nego, ta moja priča, mora biti, ono, do jaja… Kapiraš?”
“I ja bih sada trebao znati kako se pišu priče do jaja, a ti si pisac? Nisam nešto pri lovi ovih dana… A kad nema kinte, nema ni finte, draga moja. Slušaš Ejmiku? Znaš da dolazi kod nas?”
“Čula sam i neizmerno se brinem kako će proći usput… Brinem se za malu… Ejmi kod nas, a ti i ja u Beč! Kao razmena studenata. Daj neku ideju za priču…Nešto onako bombastično.”
“Samo nemoj da se prostireš puno. Mislim, da ne zvučiš kao dete iz trećeg sveta koje silno želi da vidi taj njihov Beč. Malo dostojanstva, molim. Ili, ako već moraš da se prostreš, učini to što bezbolnije.”
Bila sam već na ivici wc šolje, pa sam se suzdržala od komentara.
“A, da napišem neku bljuzgavu, ljubavnu priču?”
“Od kad si ti ekspert za ljubav? Bolje je zaobilazi u širokom luku… Ne, nemoj, molim te, preteraćeš. Znam te!”
“Znači nema socijale, gladna deca plaču po ulicama trećeg sveta… nema bljuzge… Kad pišem o seksu zvučim ko da se znamo isključivo iz udžbenika… Politike se gnušam. “
“Piši o deci i malim psima. To ume da gane te Bečlije.”
“Nisu Bečlije u žiriju…”
Otvorila sam jedno energetsko piće. Odmah je provalio po zvuku šta činim.
“Samo ti dodaj gas! Vodi računa da ne preteraš.”
Nasmejao se glasno.
“Živeo ti meni, i da oborimo žiri s nogu!”
“O čemu si ti uopšte pisala do sada?”
Udarih se prstom u čelo tako jako da sam fasovala modricu.
“Ne znam. O sebi, valjda… Šta znam…”
“O sebi? Koji si ti narcis! Dakle, o čemu god čovek piše ono se uvek radi o njemu samom? A, što i sada ne pišeš o sebi?”
“ Nisam neki bečki tip. Prosečna srpska njuška. Pisac u povoju. Beba banana. Ništa značajno nisam uradila u životu da bih ih sobom fascinirala…”
“Preživela si. To je već fascinantno. Preživeti u Srbiji je već priča… Nema kinte, al’ ima finte… Nema nade, al’ ima parade… Kapiraš? Imaš i klinca…Sama se brineš o njemu… Kapiraš? Daj mu ga malo po finti, Beograđanko! Ovo, ono… “
“I svo to ogoljavanje zbog jebenog putovanja u Beč? Ma, ne ide mi se više! Magarac iz Beča, magarac u Beograd! Više mi se ne ide ni u taj muzej!
“Sisi-muzej… Ne ide se ni meni, ali ja to zbog tebe. Da tebi učinim…”
“Da me ispoštuješ, a? E, na šta spadne jedna prosečna raspuštenica u Srbiji?! Uvek je sve na nivou usluge…”
“Ovo nije tvoja noć. Opet se čupava vučeš po stanu i čezneš za lobotomijom? Nego, sedi i zaradi nam taj Beč. Ja častim za Sisi-muzej.”
“Ok. Ispoštovaću te…”
Sviće a ja još nisam smislila čime da fasciniram Bečlije… žiri… ‘bem li ga…
Nego, vredi li ičemu taj Sisi-muzej, da se ne cimam ovoliko oko te priče?