Kad smo krenule na odmor u Beč, prijateljica i ja smo sve dobro pripremile. Ona je rezervisala hotel i karte za autobus, a ja sam preturila internet i odštampala sve što sam procenila da vredi videti. Prema vremenskoj prognozi isplanirala sam da Šenbrun, Dunavski toranj i Prater obiđemo u sunčanim danima, a muzeje u kišnim. Prijateljica je imala prijatelje u Beču, koji su joj preporučili hotel i savetovali da se smestimo u centru, jer ćemo tako više videti. Meni je to bila prva poseta gradu u kojem nikoga nisam poznavala.
Pri svim šetnjama po Evropi u svakom gradu obavezno sretnem nekog poznatog. Neplanirano. To mi je već postao obavezni deo obilazaka gradova. I požalim se četvrtog dana prijateljici kako u Beču još nikoga nisam srela, iako ga prešetavamo uzduž i popreko. Tog dana je u planu bio Šenbrun, a posle obilaska dvorca i Glorijete doći će njeni prijatelji da je vide. Rekoh joj, to su njeni prijatelji, nisu moji, pa ako žele negde da je vode, neka se ne obazire na mene, snaći ću se sama…
Posedesmo malko na klupi kod kapije, ka dprimetismo da nam prilazi par naših vršnjaka. Pozdravili su se se prijateljicom i predstavili mi se. Imena nikad ne čujem pri upoznavanju, ali mi se ljudi učiniše poznatim. Obratih se dami:
„Izvinite, da niste Vi godine x pomogli jednoj studentkinji medicine u prelasku s riječkog na beogradski medicinski fakultet?“
„Jesam“, reče ona iznenađeno.
„ I stanovali ste u Splitskoj ulici?“
„Otkud znate?“
„A na svadbi u Topčiderskoj crkvi imali ste dugu venčanicu i ličili na Sisi, tako vitka i lepa, a on je imao na sebi smoking!“
Tu me i gospodin iznenađeno odmeri.
„Kako Vi to znate?“
„Pa ja sam bila ta studentkinja!“
Ispostavilo se tako da prijateljičine prijatelje duže poznajem nego ona! Družili smo se do njihovog prelaska u Beč, bila sam na njihovoj svadbi, i posle, kad su nam se putevi razišli, izgubismo kontakt. Sve do obilaska Šenbruna…