Naš VI razred osnovne škole „Žarko Zrenjanin“ u Zrenjaninu je bio po mnogo čemu sličan ostalim odeljenjima. Možda se samo može reći da je kod nas bilo više nacionalnosti i raslojavanja ili grupisanja dece prema imućnosti roditelja. Nekad je dolazilo do izdvajanja pojedinih devojčica, samo zbog uspeha u učenju. Obično bi se odlični đaci na odmoru družili među sobom, verovatno smatrajući sebe nekom “višom klasom” u odnosu na one koji su bili manje vredni ili manje sposobni da pamte školsko gradivo.
Kako sam zahvalna svom tati, što me je vrlo lepo savetovao da sa svima moram da budem podjednako ljubazna, bez obzira da li je u pitanju Slovenka Dragica, bliznakinje Nemice, neka drugarica iz dečijeg doma, paorsko dete ili kolonista iz Bosne ili Crne Gore! Kome god nešto nije bilo jasno u vezi sa domaćim zadacima, rado sam mu pomagala. Tako sam „zaradila“ i svoj prvi honorar u vidu jednog snopa slame. Kako je do toga došlo?

Približavao se Božić, a u našoj porodici su se još slavili pravoslavni i katolički verski praznici, pošto niko nije bio komunista ili ateista. Pred Badnje veče se tata zabrinuo gde će da nabavi naramak slame i da pospe po patosima. Ja sam mu tada rekla da u razredu imamo Ružicu Čurčić, koja potiče iz zemljoradničke porodice, pa možemo pitati njenog oca da li bi nam prodao malo slame. Otišla sam kod Ružice, pitala i dobila slamu na poklon. Nisu hteli ni da čuju za plaćanje, jer im je verovatno ćerka pričala da sam ja sa njom vrlo ljubazna i dobra drugarica.

U mom „klanu“ intimnijih drugarica je bila i Svetlana Bogunović. Njen tata je poginuo u Drugom svetskom ratu, a majka se preudala. Očuh je dosta dobro zarađivao, a mama je šila. Uglavnom, Svetlana je, kao jedinica, mogla uvek da ima lepe haljinice i fine bele soknice. Pored nje je sedela siromašna Milana Ferinović, koja je i po najtoplijem vremenu nosila ručno pletene dokolenice od grube vune. Moja klupa je bila iza njih i čula sam kako je Svetlana uskliknula: „Uf, kako možeš da nosiš te tople čarape sada?“ Milana je samo pocrvenela, tako da su njene sitne braon pegice na licu došle više do izražaja. Nije ništa odgovorila. To joj je verovatno bio jedini par.

Ne mislim da je neposredni povod za veliku tragediju bila ta zlobna Svetlanina primedba, ali mi je veoma drago što nisam nikad ni pomislila, a kamoli rekla tako nešto. Evo zbog čega: Milana Ferinović se u 13. godini života obesila na tavanu njihove skromne kolonističke kuće. Ceo razred je išao na sahranu. Njen tata je urlikao od bola za izgubljenim detetom.

Videla sam da je živela u porodici sa puno čeljadi i da je imala samo jednog, mnogo starijeg brata, a ostalo su bila sve mlađa deca od nje. Mada sam i ja bila njena vršnjakinja, dovoljan mi je bio jedan pogled na uslove u kojima je ona odrastala, pa da shvatim kako joj je malo trebalo da postane pesimista i odluči se da sebi oduzme svoj mladi život.

I ja sam se ponekad osetila vrlo nesretnom, ali mi nije padalo na pamet da tako rešim problem. Htela sam u šestoj godini života da bežim u svet, zato što sam mislila da moju mlađu sestru roditelji više vole nego mene. Kad sam to saopštila mami i tati, dobro su me istukli i izbili mi te „bubice“ iz glave.

Zadnji put sam srela Svetlanu kad smo proslavljali 15 godina od velike mature. Ona je završila Pozorišnu akademiju, udala se za dosta poznatog režisera, s kojim je živela za umetnost, ali svoje dece nije imala. Tek tada, kad smo obe bile već 35 godina, primetila sam kako se neprirodno ponaša i puno afektira.

Ponovo mi je došla pred oči slika njenih snežno belih soknica i Milaninih braon vunenih. Tako nešto se ne može nikad zaboraviti.

Nedavno sam srela Mrkušić Milku. Ona je isto došla iz Bosne kao kolonista i vredno je učila, ma koliko da je njenim roditeljima, zbog nemaštine bilo teško da je školuju posle obavezne osmogodišnje škole. Upisala se u Učiteljsku školu, a ja u Višu gimnaziju. Postala je učiteljica i uz svoje učiteljovanje na selu je završila vanredno fakultet i otišla u penziju kao profesor istorije i geografije. Sada smo već obe bake i obično pričamo o deci i unucima. Ali, ona mi je rekla nešto iz naše mladosti, što sam ja sasvim zaboravila: „Sećam Te se, Nado, kako si imala dugu plavu, prirodno talasastu kosu i bila jako lepa, ali ne samo po spoljašnosti, već si imala i dobru dušu. Za upis u III godinu Učiteljske škole je bio uslov da idemo na ekskurziju i jedva smo za taj veliki izdatak skupili novac. Ja nisam imala nikakvu putnu torbu. Onda sam se Tebi požalila i Ti si me pozvala kući i pozajmila mi kofer. Time si mi omogućila da putujem kao i drugi učenici, a nisam morala da se stidim svog siromaštva. Sa Tobom bih uvek rado podelila i poslednju koru hleba, a ne verujem da bih isto učinila i za Svetlanu.“