Voz je stao. Nemica se trgla. Pogledala me uplašenim očima kao da nije znala šta će sa rukama. Lomila je prste. Gledala je čas u mene, čas kroz prozor, u brdo, čija se padina okomito dizala. Putnici su posmatrali jedan drugog bez reči. Bili su to pogledi ispunjeni strahom. Pitanjima. Nadom. Nemica je izašla za mnom u hodnik. Moje prisustvo je hrabrilo. Iz daljine se čulo resko štektanje mitraljeza.

2
Dok sam joj u Beogradu pomagao da podigne kofer, pitao sam se: Šta može da radi jedna mlada žena, stranac, u zemlji pogođenoj građanskim ratom? Koliko je hrabrosti i ljubavi bilo u ovoj ženi da dođe i vidi čoveka kojeg možda neće više nikada videti. A mogao je, kaže, sve to da izbegne i papire mu je sredila ali ovaj glupi rat, porodična tradicija i zavet „đedova“, a svaki rat su najskuplje plaćali – muškim glavama. Zavideo sam tom nepoznatom čoveku, mladiću, na ženi koja je mirisala na zedernholz, na njenom glasu, senzualnim ustima, na rodoljublju.

3
I taj Egipćanin preko puta mene. Do vrata. Krupan. Tamnoput. Sa gustim crnim brkovima i sa masnom kosom. Sa debelim prstima i ogromnim vratom. Zašto je vraćen sa bugarske granice? Kako to da mu nisu papiri bili u redu? I sada putuje za Crnu Goru. Veza na Skadarskom jezeru za prelaz u Albaniju. Džepovi mu ispunjeni dolarima, markama, francima, islamske dobrotvorne organizacije iz Beča… dva stranca u vozu za Bar, u jednom kupeu, Bogu iza leđa, u vukojebini, na pomoćnoj stanici „Štrpci“! Glava mi je bubnjala kao da sam u nekom Felinijevom filmu, u filmu u kome režiser ne zna kraj.

4
A ispred vagona stajao je mladić sa crnom štrikanom kapom. U teškom crnom pletenom džemperu, zelenim pantalonama i vojničkim čizmama. Držao je mašinsku pušku koju ne proizvodi „Zastava“. Svi vagoni imali su svoje stražare. Mesto je bilo za sačekušu, idealna prirodna zamka. Niko nije mogao da pobegne. Sa jedne strane okomita padina a sa druge provalija. U hodu ka stanici raspravljali su se policija zadužena za praćenje voza i vođa paravojne formacije sa svojim pratiocima. Rasprava je bila žučna, govorili su telima, podignutim rukama, neko je nekome pretio.

5
U naš vagon su ušla tri pripadnika nepoznate vojske. Zapovedili su nam da svi sednemo na svoja mesta i pokažemo lične isprave. Činilo mi se da čujem srce Nemice kako luđački udara ispod njenog džempera. Boji se, stalno me dodiruje rukama. Prvi vojnik sa mašinskom puškom gleda pažljivo na sve strane, spreman da zapuca na svaki sumnjivi pokret. Ženama vraćaju isprave i ne pogledavši ih.

6
Vojnik u sredini je bio lep, sveže obrijan, preplanuo od snega i hladnoće, vetra, sunca. Na glavi je imao crnu šubaru, razdrljene košulje do pola grudi ispod koje su se nazirali debeli zlatni lanci. Na jednom je visio masivni zlatni krst. Kada je ugledao Egipćanina ozbiljno lice razvuklo se u veseo osmeh. Uzeo je njegov pasoš i glasno smejući se rako: „Pa tebe tražimo, ajde, diži se!“

7
Unezvereni čovek je gledao oko sebe, tražio našu pomoć. Nije ni reč razumeo. Rekao sam mu da mora da pođe sa njima, stranac je, uobičajena kontrola, mi više nismo u Srbiji, u Jugoslaviji. Skinuli su sa voza dvadesetak ljudi. Zajedno sa prtljagom postrojili i ukrcali u jedan vojnički kamion. Dok su silazili niz padinu, od stanice ka dolini, neko nam je iz kamiona mahao. Poslednji put.