Šetajući ulicama Beča, gledajući Parlament, Dvorac Belvedere, Prirodnjački muzej i ostale znamenitosti, malo ko zna da je ovaj grad, čija je istorija stara oko četiri milenijuma i koji se smatra za jednu od najstarijih ljudskih naseobina na svetu, ujedno značajno doprineo i razvoju jedne druge nacije. Ali ulicama tog grada, u kome se ukrštaju razne kulture i civilizacije, prolazili su davno i neki od naših najvećih prosvetitelja, boreći se iz daljine za dobrobit i razvoj svog naroda. I upravo ti ljudi, predstavljaju našu istoriju. Tolika hrabrost u tom dobu, koje i nije toliko daleko koliko se nama čini, i kada je sve bilo teže nego danas. Ljudi koji su zbog dobrobiti svog naroda žrtvovali mnogo.
Putujući iz Srbije do Austrije, ne mogu da prestanem da razmišljam da su tim putem prolazile i najveće ličnosti naše istorije. Vuk Karadžić, Dositej Obradović, Paja Jovanović, Laza Kostić… Neki su otišli tamo zbog boljeg obrazovanja, drugi pak prisiljeni zbog političke situacije, ali činjenica je da im je grad Beč omogućio ono što njihova domovina nažalost u tom periodu nije mogle – slobodu u govoru i umetničkom stvaranju. Dositej Obradović je rekao: “ Moja će knjiga biti za svakoga, koji razumeva naš jezik i ko čistim i pravim srcem želi um svoj prosvetiti i naravi poboljšati“, i mislim da je to bila želja većine koji su na tom prostoru stvarali. Mnogi od njih su doprineli ne samo našoj kulturi, već i austrijskoj. Ali, nisu doprineli samo oni, već i običan narod odnosno izbeglice koje su pohrlile u Austro – Ugarsku Monarhiju, i koje su donele sa sobom sve svoje vrednosti, a naročito duhovne. O ovom doprinosu svedoči činjenica da je na Bečkom univerzitetu osnovana Katedra za slovensku filologiju, kao i da su mnogi naši ljudi bili članovi Bečke akademije. Sigurno je da je to dalo osećaj ponosa tim izbeglicama, da je bar malo umanjilo osećaj otudjenosti i osećaj nepripadanja, da im je bar malo odagnalo tu tugu koju su sigurno nosili u sebi, taj ogroman bol koji je prouzrokovan napuštanjem vekovnih ognjišta, da im je bar malo olakšalo traganje za delićem svoje zemlje u stranom svetu kao zaklonom od tudje sredine u kojoj su se igrom slučaja našli. Isto tako i danas u XXI veku šetam gradom, gledam okolne kuće i znam da naši sunarodnici nisu bili varvari koji su pljačkali i uništavali, već su doprinosili njegovom razvoju.
Beč, danas kao i pre, predstavlja srce kulturnog života tog dela Evrope. Prolazeći pored mnogobrojnih knjižara i zastajući ispred njihovih izloga, teško mogu da zamislim da su se, možda, nekada na mestu svih tih knjiga, nalazila neka dela naših autora. Dela koja su verovatno i najznačajnija za naš narod, jer predstavljaju fantastično svedočanstvo nače etnokulture i svedočanstvo jednog doba. Upravo tamo je Vuk Stefanović Karadžić, objavio svoja najznačajnija dela i tako od ustanika postao najveći “ buntovnik “ u našoj kulturnoj istoriji, od samoukog čoveka postao član univerziteta, naučnih društava i akademija. Kao predvodnik poluvekovnog rata za srpski jezik i pravopis, kao neumorni putnik, sistemski sakupljač narodne usmene književnosti i kao prevodilac predstavlja preteču u mnogim oblastima naše kulture. Prolazim pored kuće u kojoj je živeo, hodam hodnicima kojim je on hodao, a onda idem na mesto na kome je prvobitno sahranjen. Uspevam da se bar na trenutak vratim sto pedeset godina unazad i da mu odam počast za sve ono što je uradio za nas. Da mu zahvalim što je na neki način bio ambasador Srbije u ono vreme, i što se borio protiv predrasuda koje i danas preovladavaju o nama i o području sa kog dolazimo. Strastveno je voleo svoju zemlju čak i iz tudjine i borio se i dokazao da Balkan nije daleko poluostrvo nastanjeno nepismenim primitivcima čiji je vrhunac držanje puške u rukama. Čak smo i mi sami imali animozitet prema terminu Balkan i Balkanac, kao mračnom, nekulturnom i neevropskom terenu. Činjenica da su našu kulturnu istoriju pisali ljudi kao što su Vuk, Dositej i mnogi drugi, koji se ubrajaju u jedne od najobrazovanijih ljudi tog doba i koji su nas svojim stvaralaštvom stavili na kulturnu mapu Evrope, treba da nas učini ponosnim što smo Balkanci ma koliko drugi taj termin osporavali.
Ljubav našeg srca ide u mnogim smerovima koje uglavnom sami odredjujemo. Medjutim postoje neke ljubavi koje su toliko čvrste da naše usmeravanje uopšte nije potrebno. Nosimo ih duboko u sebi i većina ljudi ih oseća na isti način. Jedna od takvih ljubavi je ljubav prema domovini, koja je bila usadjena u našim velikanima. Oni su s nadom gledali u budućnost i bili uvereni da će njihova zemlja biti dostojna i svoje sadašnjosti i prošlosti, i da će njihov narod biti dostojan žrtava svojih prethodnika uključujući i njih same.
Svaka reč je suvišna, svaka slika je nepotrebna, jer ništa ne može opisati značaj Beča za Srbiju i Beograd u obliku u kom se danas nalaze. Ne smemo dozvoliti da se istorija zaboravi, jer ona nije proizvod koji ima rok trajanja, a nije ni uspomena, a ni slika da bledi. Ona je trajna i kao takvu je moramo sačuvati i od nas samih i od vremena.