Ušuškana na Balkanu, kao lav, uvek je u centru pažnje, kao da se nesvesno daje svima. Svi koji gledaju sa one strane graničnog prozora, je delom žele za sebe, pa na trenutke se poigravaju sa njenim bićem.Zbijena od strane drugih država, godinama nagrizana, ali ipak ostala na kraju svoja, i delom prisebna. Bez izlaza prema nekom moru ili preogromnim planinama, sa prijatnom klimom, koja sve više poprima zov mediterana. Parče zemlje neiskorišćeno do kraja, neiscrpna bogastva koji uvek drugi sa strane vide. Ona žari okolinu ali ne podiže toliko želju za svojim unutrasnjim bićima koji je naseljavaju. Sve nam je drugo slatko, a ne pogledamo ovaj med uokolo nas koji doziva bez glasa vec samo mami izgledom. Stranci možda i zato dolaze, i vraćaju se po ponovne opijate.
Toliko je u svakom svom kutku drugačija. U svakom ćosku svog brda, na svakom putu pokazuje druga lica. Istok i zapad se nepoznaju, a sever i jug kao dva kontinenta. Preko brda do sledeceg brda, naglasci se takmiče u svojim besedama. Svako da se istakne u svojoj dikciji .Odlomi se i po koji smeh, jer svako drugacije prede svoje glasove. Krvotok kroz našu zemlju povezuje naše dalje rodove, upoznaje sa pridošlim i onim novim, stalnim ljudima. Preko reka, puteva svi zajedno slavimo kada dodju crveni dani, sa zadovoljstvom se kreće na suprotnoj horizontalnoj i vertikalnoj strani zemlje.
Neiskorišćeni talenti zemlje sa izumima u fiokama, čekaju da ih sablasti otkriju. Propadaju spisi koji su možda u svetu i odviše vredni. Talenti stasavaju, umetnost produbljuje svoje horizonte, neostvareni nobelovci koji umiru, slikari koji ostavljaju svoje slike u umotanim platnima, pisci koji u besu bacaju svoje radove. Matematičari koji od nemaštine ipak ostavljaju olovke i grabe sa stadima ovaca u obližnjim livadama.Kuvari sa nepriznatim novo otkrivenim receptima,travari kojima truli neiskorišćen trud na tavanu…. I sa toliko rada,svi su na nuli ali žilav narod ide dalje, u mraku toliko godina se živi ali ipak smo tu i dalje i posle toliko jurnjave od metaka tokom svih ovih vekova…
Povremeno se naša zemlja probudi istegne svoju kičmu, zemljotresom grča. Pohita za vodom da se napije iz poplava…tonemo tokom njenom povremenom budnosti. Ali diže se dalje ipak se gradi, opet od jedinice se kreće, nema predaje…i uvek na početku. Tokom života se opet u par navrata svi radjaju. Tokom hoda preko njenog tla upija se dobrota, gostoljubivost, slave se slave, gradi se, stiču se zanimljivosti koje su toliko neverovatne. Pojave prirodnih fenomena, koje mame, pojave podzemnih skrivenih nekadašnjih postojanja. Svaki deo zemlje ima svoj dar koji mami i koji prodaje dobru priču. Nacionalni parkovi koji su puni raznih bića, bogata flora koja nudi lečenje njenim bogadstvom. Jezera koja gledaju u daljini za drugim plavim okom, koje je raštrkano na neki drugi kilometar. Skrivene rude čekaju nova pokolenja. Banje koje rado glume doktore i stvarna spasenja. Toliko neiskorišćenog blaga čuči ispod skuta planina, ispod kose panonske ravnice, u rekama Morave, Dunava, Timoka čuče blaga životinja. Po poljima se opijaju vinogradi, pola iskorišćeno a pola čeka da se poceče motikom, da se podšiša testerom.
Letom aviona prizori se tope, u mozaike raznovrsnih nijansi, kao da svi čekaju da jednim potezom budu umešani u meki prirodni fil. Koji će bog sa slašću pojesti. Toliko predela koji osciliraju bojama u toku gazdovanja godine. Rodne doline, šume kao da su večno mlade, njive protkane zlatnim nitima. Planine zamotane u belim izgužvanim čaršavima. Kultura, kako biljna tako i društvena obe su rodne.
Turistička razvijanja nudi svako ćoše, ljuljanje nje na skijaškoj stazi Kopaonika. Dremež na travi u blizini Manastira. Planinarenje na novo rodjenoj Staroj Planini. Tok Dunava koji klizi ka daljini. Šipurijada na granici prema Bugarskoj. Aleksandrovac koji nazdravlja čašom. Pihtijada, Slaninijada, Beer Fest, izložbe, pozorišne ludorije, slikarske iluzije… Drvengrad, sajmovi Novosadjana, more Beograda… toliko nebrojenih bisera, koji čekaju da se iskažu do kraja, da otpevaju, odigraju, razonode. Kao deca nikada siti ljudi, slikanja, ogovaranja, uzdisanja. Romulijana koje se i dalje uporno skriva. Djavolja Varoš koja doziva andjele u obilaske. Vlaški kraj koji se neda. Zlatibor sa blagom klimom livada. Šumadija sa ponosom Morava. Svako se ističe i niz banja, sela, odmarališta, gostroprimstvo uprkos bitkama. Iako godinama su većina ušuškana po krajevima, ,,Probudi te se i pogledajte preko nebodera,planina. Šta nudi komšiska dobrodošlica.,, Mnogi životare a neznaju mnogo o velikoj milijonskoj kući, neznaju svaki njen gutak. Svaki stanovnik Srbije mora da upozna svoju majku, kuću, dvorište da upozna šta u potpunosti nudi. Mala većina se samo usudi da upozna sve do kraja, više vole da slušaju predanja, nego lična iskustva.
Zastati i pored neasvaltiranog puta, okoliš će izmamiti osmeh. Izmamiti fotografiju, pokupljeni usputni kamen koji priča svoju prošlost. Zalutati i medju neprohodnu šumu, zapuštenu čakmaru. I ono zaboravljeno postaje atraktivno. Lepota se pojavljuje u različitim tonovima, prikazima, ko je prodorno pogleda znaće. Ko me je stalo do Srbije upoznaće, čuvaće, održavaće, proširavaće znanje, smisao o istoriji. Iako se danima, satima, mesecima, vekovima, borimo ostajemo tu da se vrtimo. Zemlji ne dostaje finansiska žica, i to je jedino što treba da bi se do kraja proživeo srpski san.