Đorđa sam upoznala davno na sajmu knjiga u Budvi. Nasledio je vinograde u okolini Napulja, zaljubljen u poeziju. Neki ljudi baš imaju sreće, pomislila sam, dok mi je potpisivao svoju zbirku pesama:’’Šapat vina’’. Postali smo sayber sagovornici koji su uvek imali šta jedno drugom da ispričaju ne nudeći nikakve nemire i terete. Pred Prvi maj dobila sam e-mail: Rado bih došao u Beograd za vikend, ako si slobodna i želiš da mi ga pokažeš. Bila sam slobodna, pa smo se lako dogovorili.
Sleteo je u Beograd fasciniran viđenim.
-Imate šumu ispisanu Tito!
-Čekaj dok čuješ kako Dunav šapuće – osmehnula sam se.
Izabrala sam pristojan apartman na Gardošu za boravak jednog pesnika u Beogradu.
Gardoš, taj breg, na kome je sazidano prvo naselje pre više od 7000 godina.Gardoš, zemunska kula visoka 36 m, postavljena da prkosi Beogradu. Gardoš kula, u kojoj umire Sibinjanin Janko nakon najveće pobede Srbalja nad Osmanlijskim carstvom 1496. osećajući miris pečene ribe pomešan sa mirisom vina i pesmom ratnika, dok kroz mali kulski otvor gleda kako Dunavom plove razvezane turske lađe. Gardoš kula, sa koje u Prvom svetskom ratu nestaje orao, čiji je raspon krila imao četiri metra, a glava mu gledala ka Beogradu. Simbol pretenzije prema Srbiji ili ljubav vajara ka Dunavu?
Danas je Gardoš kula otvorena u noći muzeja. Na jednoj od najlepših beogradskih terasa, tik uz kulu, pili smo kampari i veselo ćaskali o svačemu. Jutro je bilo sunčano, pa se skoro svako beogradsko drvo moglo videti, dok se s leve strane šepurila Vojvođanska ravnica. Na letnjoj sceni Zemunskog pozorišta gardoška deca su igrala fudbal, dok su ih sa amfiteatra posmatrale sanjive majke, sestre, devojčice…
-Isprintala sam ti razne pričice o Beogradu, ili bar ono što ti nameravam pokazati.
Da, Dunav, 2888 km. izmerenih, od toga kroz Srbiju plovi 588 km. a kroz Beograd 60- tak. Dole, vidiš podno onog beogradskog brega Kalemegdana 940 km. reke Save malo zatalasa veliki Dunav, pa nastave da šapuću ka prigradskim vinogradima i voćnjacima.
-Na Kalemegdanu je zoološki vrt?
-Da, i u njemu beli lavovi i ostale albino životinje.
Levo je pilon, biće visok 200 m. Tu je mala Topčiderka, taj potočić dug 31 kilometar, stigao da se u Savu ugura da bi i njegove vode pripomogle šaputanja.
-Hram svetog Save se vidi skoro iz svakog ćoška, zar ne?
-Pogotovu ga je sa tih ćoškova noću lepo gledati.
-Možda hram gleda vas…
Tu, na toj terasi levo do gardoške kule, Đorđo je naučio da Beograd ima Narodno, i još mnogo velikih i malih pozorišta. Da su najbolji bioskopi u šoping molovima, u Areni spektakli, u Sava centru festival filma, na zemunskum keju festival piva. Na tom keju je i Madona pevala, a lađari napravili najlepšu regatu tek da bi je slušali ili maštovitost i domišljatost demonstrirali.
Kafane je bilo najteže obići. Od onih svima poznatim u Skadarliji, preko onih u kojima je svaki zalogaj stih, do onih za koje nas vežu vlastita sećanja i ono kroz sećanja poneto. Preporučivala sam rebarca na kajmaku. Po etno-kućama uštipke, sarmice od zelja. Definitivno sve napravljeno ispod sača, od pite do sarme, a po alaskim kafanama riblje čorbe i dunavski šarani. U brzoj hrani ćevape, pljeskavice sa mnogo luka i ljute paprike i uvek dobro vino iz podruma Radovanović.
Đorđo se povremeno žalio da ne može da diše, ali bi već na prvom ćošku veselo pitao da li da baš tu probamo kolače.
U kući Đure Jakšića, tog srpskog uma koji govoraše da je lako njemu, jer ono što ne ume zapisati može namalati – stajao kao hodočasnik.
Splavovi su mu se, naravno, mnogo dopali.
-Dosetljivost – kazao je – Šta sve dosetljivost proizvode? Ta divna pozitivna energija, ta čarobna muzika muzičara amatera i divne plesne publike.
Gledala sam nekoliko dana kako se moj dragi prijatelj raduje svemu što vidi. Prepoznavala sam sebe u svim sličnim situacijama i pitala se zašto nam se tamo gde živimo sve dato nam podrazumeva. Zašto svemu datom nam, ne umemo svaki dan iznova da se radujemo.
-Đorđo, ujutru dolazim po tebe u 7 da ti pokažem najlepše što Beograd ima.
Beograd ima i nedelju. Sanjivu. Nedeljom je tiho i mirišu beli i svi drugi hlebovi. Nedeljom najtiše autobusi zalaze za ćoškove. Čula su se prva zvona sa zemunskih hramova dok smo kaldrmastim sokacima niz Gardoš silazili. Pijaca je još bila prazna. Samo su vredni alasi istovarivali živu ribu, čistili je, merili… Vozila sam nekako žureći da što pre zađem za ćoskove. Po dogovoru smo ćutali da bi kroz otvorene prozore osećali te mirise belih i svih drugih hlebova, da nam reč ne zamrsi ako Dunav prošapuće.
Zastali smo da pojedemo burek, taj uobičajeni beogradski doručak. Sa sirom, mesom, prazan, spanaćem, ali se još samo kod starog pekara na Bulbuderu može naći ako baš poraniš burek sa šunkom i kačkavaljem. Uzeli smo od svake vrste iseckane trouglove, lepo upakovane, u onaj masni papir. Po komad smo grickali vozeći se ka još jednom od beogradskih bregova -Topčideru.
Topčider je persijska reč i doneše je Turci u Beograd 1521. Ili pre? Topčider – tobdzijska dolina. Dolina u kojoj su Turci lili tada topove kojima su napadali Beograd. Topčider, u prethodna dva veka, omiljeno izletište Beograđana. Topčider, jedno pismo od 24. Februara 1831.g.
Kod Ade ciganlije skrećemo desno.U dolini je hipodrom. Prolazimo pored najstarije beogradske crkve sv. Petra i Pavla, pa ispod tunela koji gazi voz ulazimo u Topčidersku šumu. Sa desne strane Košuta, najlepša beogradska kafana, ispred se na ražnju okreću jagnjići, prasići… Danas je šuma puna ljudi, sa pratećom kamp opremom zbog prvomajskog uranka. Još je rano, pa tek poneki dim ukazuje na raspaljen roštilj.
Vozimo po pismu od 24. Februara: Nikakva kola ne puštajte da preko Topčidera idu. Da livade kvare.
Kroz drveće prođoše konji. Da, neki su i pre nas poranili da svoje konje očetkaju pa kaskajući pokupe sve prolećne šumske mirise.
Penjemo se do ski staze i parkiramo dok sa beogradskih hramova izbijaju pozivna zvona. Na jedinoj ski stazi pijemo espreso.
-Čarobna je!
-Kafa – smešim se.
Zgrada dole, pogled… Da, sada je to kovnica novca. Čarobno zdanje zaista. Koračamo lagano ka jednoj kapiji. Ne sluti Đorđo da je iza te sporedne kapije u jednoj šumi stoletnoj jedno groblje – Topčidersko. Na njemu crkva podignuta 1903. Poneko ubrzano ka crkvi korača. Mi ne žurimo. Zastajem kod groba Žanke Stokić, mada sam zastajala i kod mnogih drugih grobova koji Đorđu ne mogu ništa značiti. Pred crkvom dečiji kikot. Na klupama po neko sedi gledajući Dunav i vojvođansku ravnicu zlatnim bojama šaranu. Plavo nebo obasjano još uvek pospanim suncem. Bagremi, lipe kestenovi… mirišu. Desno grob Arčibalda Rajsa. Udaraju zvona Liturgijska. Iz oltara izlazi sveštenik: Blagosloveno carstvo…
Za njim pevaju čteci i narod sav. Voštanice, kandila sunčevi zraci se kroz vitraže provlače…
Te 1903. godine, Nikola Spasić, beogradski trgovac je podigao crkvu na Topčideru u spomen svojoj pokojnoj ženi Stanki, ostavivši skroman amanet da tu bude sahranjen i da se jednom godišnje na sv. Trifuna održava pomen mrtvima njegovim.
Bar sto godina je bilo tako. Prazna grobljanska crkva, u njoj stari prota sam sa ktitorom u desnom krilu crkve. Mala je to crkva, neoslikana, sa ikonostasom svetlo plavih i zelenih nijansi.
I onda, novi vek osim šoping molova donese i neka čuda. U legendu će ući da je stari prota kao student pevao u horu u maloj ruskoj crkvi na Tašmajdanu. U horu je upoznao svoju buduću ženu. Skoro pola veka kasnije vraćajući se iz svoje prazne crkve na tramvajskoj stanici je upoznao mladi bračni par, koji se upoznao pevajući u crkvenom horu. Brzo posle tog susreta će crkva koju je 1903. podigao Nikola Spasić beogradski trgovac biti i tako sva malena, premala, ali topla taman koliko treba za sav prisutan narod.
Nikola Spasić je, osim ove crkve u kojoj smo, Beogradu ostavio nekoliko zgrada u Knez Mihajlovoj ulici. Umro je u izgnanstvu, na Krfu 1916. Tiho, kao što je i živeo. 1923. godine njegova ostavština državi je vredela kao Nobelova fondacija. Po testamentu napravljena je Gradska bolnica na Zvezdari.
Po završenoj molitvi kuva se kafa, otvara rakija, domaćice iznose proje, pogače, pite, pitice, mezetluke, da se svi lepo poslužimo i porazgovaramo. Tu, na tim klupama pod stoletnim drvećem počinje najlepša trpeza u Beogradu. Danas počinje Vakršnjim jajima, jer je i Vaskršnja nedelja.
Deca trčkaraju prvo da na Rajsov grob ostave jaje, pa redom.
Đorđo ćuti molitveno, nekako mu u oku suza stidljiva. Plašljivo uzima rakiju iz ruke čteca. Pitam se da li može da zna da u njegovom rodoslovu ima 14 kanonizovanih svetitelja?! Tu su horisti i njihovo osmoro dece. Tu je toliko različitog sveta. I jedan Đorđo, koji je nasledio vinograde negde u blizini Napulja sav nekako u poeziju zaljubljen koji sada kao dete drži na dlanu crveno jaje i šapuće:
-Da li je pristojno da ga ponesem?
Prisutni su, naravno razumeli, pa je svaki dlan u blizini nudio Đorđu po jedno jaje šareno.
-Da ponešeš, da ti godinu dana kuću čuva i da se najedeš. Od njih žuč ne boli. I da pokloniš kad se vratiš kući.
Opet neka stidljiva suza malo zamuti pogled.
Iza oltara je kao iz zemlje izrastao beli krst. Isidora Sekulić piše na njemu. Stavljam jaje dok povetarac topčiderski kroz lišće šapuće gospa Noline vapaje iz Hronike palanačkog groblja:’’ A ja Gospode sem Tebe nikoga nemam’’.
-Sa koje strane da gledam Topčider – pitao je Đorđo ulazeći na aerodrom.
-Sa koje god strane gledao videćeš sve beogradske vode i šume, uz malo veštine opet i onu kojom su ispisali ’’Tito’’.
Ma kako živeli negde ipak dodje vreme kada sve dato nam ne podrazumevamo tek tako, a valjda kada odemo i sami negde radujemo se i pamtimo baš one poglede koji su nam suze maglile… Nekako baš vezane za ljude neke…