Ja obožavam nauku, a i naše naučnike. Najviše volim Nikolu Teslu. Zato uvek volim da saznam nešto novo o njemu i o njegovom životnom radu. Iako znam svašta o tome, nikada nisam zadovoljan. Uvek volim da saznam nešto novo, a gde bih bolje upoznao Nikolu Teslu, nego u njegovom muzeju u Beogradu. Oduvek sam želeo da odem u taj muzej, ali nikad nisam imao prilike.

Moj deka je odavno posadio jedan bor u dvorištu. Kada je bor dovoljno porastao, tata mi je napravio kućicu na drvetu. Stalno volim da čitam knjige o Nikoli Tesli u mojoj kućici i ostajem u njoj do kasnog popodneva kada nestaje dnevne svetlosti i kada više ne mogu da čitam. Pošto nikad nisam umoran od čitanja, hteo sam da mi tata osvetli kućicu, da bih mogao i noću da čitam. Kako on nikad nema vremena i uvek kada radi na osvetljenju kućice radi kratko, stalno ostavlja neke nespojene kablove i nikad ne završi.

Kada mi je već dosadilo da danima čekam svetlo, odlučio sam da sam završim posao. Počeo sam sa radom od ranog jutra i radio sam do kasno popodne, baš onda kad više ne bih mogao da čitam. Kada sam trebao da spojim poslednju žicu, primetio sam jednu od knjiga Nikole Tesle na podu kućice. Imam puno takvih knjiga, ali sam znao da ova nije moja. Počeo sam da je razgledam i bio sam oduševljen. To je bila najbolja knjiga koju sam ikad čitao. U njoj su slike svakog kutka u muzeju. Bilo je i slika nekih delova muzeja koji nisu dostupni za posetioce. Bio sam stvarno očaran. Zatvorio sam knjigu, a na prvoj strani je blistala slika celog muzeja.

Uzeo sam onaj poslednji kabl i spojio ga sa lampom i mislio sam na Nikolu Teslu i na to šta li on sada misli o meni. Da li sam sada i ja neki mali naučnik? Ipak sam uradio jedan težak posao oko struje i nauke koji je bio namenjen mom tati. Dok sam mislio o tome, gledao sam u prvu stranu one knjige i rekao sebi: „Najviše bih voleo da sam sada tamo“. Tada sam upalio lampu i ona je radila. Bio sam presrećan.

Ali nije bilo baš sve u redu. Nebo se smračilo. Lampa je počela nekontrolisano da se pali i gasi. Hladni, jezivi vetar mi je klizio niz telo. Počele su da se ljuljaju grane. Zatim je krenula i grmljavina. Gromovi su bili sve glasniji. Kao da su se približavali. Odjednom, je jedan grom pogodio moju lampu, ali mene nije ni pipnuo. Srce mi se sledilo. Nisam se pomerao. Kućica je posle groma počela da se okreće. Okretala se sve brže i brže. Zatim se sve umirilo. Potpuno se umirilo. Nekoliko sekundi nisam ništa video. Kao da je pred mojim očima sevnuo blic od fotoaparata. Kada sam protrljao oči, nisam mogao da verujem. Video sam muzej Nikole Tesle. Još jednom sam protrljao oči, ali muzej je još uvek bio tu. Uštinuo sam se da bih video da li sanjam, ili ne. Nisam se probudio, već sam osetio bol. Malo mi se ruka zacrvenela. Tek tada sam shvatio i poverovao: Bio sam ispred muzeja svojih snova.

Smrkavalo se i muzej se zatvarao. Otrčao sam do stepenica i video jednog čoveka kako zaključava vrata muzeja. To je bio vodič koji je znao o Nikoli Tesli skoro sve, baš kao i ja. Pitao sam ga da li mogu da uđem, a on mi je odgovorio da se muzej zatvara. Još jednom sam ga lepo zamolio i pogledao ga svojim tužnim licem, a on kao da je video u mojim očima istinsku želju da uživo vidim sve one patente i instrumente koje je izumeo naš veliki naučnik. Pristao je, ali pod jednim uslovom-da položim jedan test. Odveo me je na travnjak ispred muzeja, a iz džepa je izvadio dve stvari:moju omiljenu čokoladicu i jedan punjač za telefon kome su bile pokidane žice.

Iako mi nije rekao šta trebam da uradim da bih prošao test koji bi mi otvorio vrata muzeja, znao sam da ako uzmem čokoladicu zbog koje bi svako dete i ruku stavilo u vrelu vodu, neću proći. Ali ako izaberem da popravim punjač, ušao bih u muzej sigurno. Vodič muzeja je bacio čokoladicu na jednu stranu travnjaka, a pokvareni punjač na drugu. Ja sam stajao između njih. Odmah sam potrčao za čokoladicom i vodič je već krenuo kući, jer je mislio da sam kao i svako drugo dete. Ali sam pred čokoladicom zastao. Znao sam da ako je uzmem, moji snovi će se srušiti. Znao sam i da sam pred svojom prvom velikom odlukom u životu. Vodič muzeja se osvrnuo i veoma iznenadio kada je video da još uvek nisam uzeo slatkiš. Pomislio sam u sebi da vrela voda nije isto što i obilalaženje muzeja. Ovo drugo je bilo jače. Okrenuo sam se i otišao da popravim punjač.

Nije bilo teško popraviti ga. Trebalo je samo spojiti dve žice, ali nije u tome poenta testa, nego u tome što je u meni preovladala ogramna želja za naukom. Vodič koji se inače zove Nikola, baš kao i moj omiljeni naučnik, pršao mi je i čestitao na pravom izboru. Zatim smo se vratili do vrata muzeja, a Nikola ih je otključao. Kada sam ušao, sve je bilo izvan mojih očekivanja. Mislio sam da od knjiga nema ničeg lepšeg i sve ove stvari sam već video i na slikama. Mislio sam da je ovo vrhunac i da ne mogu lepše da se osećam nego kao uz knjigu, ali desila se neverovatna stvar. Osećao sam se prelepo. Sve one stvari sa slika su postale stvarnost. Mogao sam da ih osetim, opipam i da budem uz njih. Jednostavno, bile su odmah ispred mene. Svi ti patenti i izumi. Mogu da vidim i kako rade. U knjigama su samo objašnjenja, ali ovde se sve vidi.

Nikola je uključivao jedan po jedan patent i svaki je radio na svoj način. Najviše su mi se svideli mala podmornica na daljinsko upravljanje i metalno jaje. Osim naučnih instrumenata, tu su bile i fotografije njega, njegovih prijatelja, kolega, naučnika i porodice. Vrhunac tih stvari bila je urna sa pepelom Nikole Tesle i „maska“ koja ima oblik njegovog lica okačena na zid na onoj visini koliko je bio visok. Bilo je tu i ličnih stvari, kao na primer bele rukavice i cilindar koje je skoro uvek nosio. Na kraju smo došli do velikog Teslinog transformatora. Taj transmormator proizvodi veštačke munje od 500 000 volti. Tada sam mogao da se onesvestim, jer sam mislio da bolje ne može biti. Da bi dokazao snagu, Nikola mi dao jednu istrošenu neonsku sijalicu. Napolju je već pao mrak, tako da nije bilo svetla u toj prostoriji. Onda je pokrenuo ovu veliku mašinu, a ja sam neonku približio na pristojno rastojanje od transformatora. Nisam mogao da verujem. Neonka je počela da svetli. Bio sam najsrećniji na svetu. Ali, odjednom je toliko postala vruća, da sam je ispustio. To je bila fatalna greška. Oko polomljkene neonke se stvorio požar. Zahvatio je i transformator. Nisam mogao da verujem kako se sve odjednom preokrenulo. Toliko sam bio nesrećan, da nisam mogao da mislim. Osećao sam se kao malo dete kome oduzmete zvečku. Kao što bi dete reklo: „Vratite mi moju zvečku!“, ja sam rekao „Vratite mi moju kućicu na drvetu! Želeo bih da se ovo nikada nije desilo!“ Transformator je onda izbacio svoju najjaču munju koju je ikad stvorio. Onda se sve umirilo. Potpuno se umirilo.

Ponovo ništa nisam video. Kao da mi je ponovo sevnuo blic pred očima. Protrljao sam oči i video sam da sam u svojoj kućici. Bio sam veoma nesrećan. Mislio sam da je transformator uništen i to baš zbog mene. Ali i dalje nije pao mrak. I dalje je bilo kasno popodne. Nisam imao opekotine na dlanovima od neonke. Nije bilo ni crvenila od onog puta kada sam se uštinuo. Onda mi se vratila nada. Pomislio sam da mi je želja ponovo uslišena, baš kao i onda kada sam poželeo da odem u muzej. Zatim sam čuo kako me otac zove. Promolio sam glavu kroz prozor kućice, a on me je pitao da li želim sa njim u Beograd. Zvali su ga hitno zbog posla, pa me je pitao da li želim sa njim. Rekao sam mu da hoću, ali pod uslovom da posetimo muzej Nikole Tesle. Hteo sam da vidim šta je sa transformatorom… On je pristao.

Kada smo stigli u Beograd, otac je završio svoj posao i rekao mi je da je muzej verovatno zatvoren. Nekako sam ga nagovorio da odemo. Kada smo stigli, muzej je bio otvoren. Ušli smo, a ja sam ponovo mislio da sanjam. Vodič koji je trebao da nam pokaže muzej je bio Nikola. Čim me je video, pitao je da li me je već sreo. Ja sam mu kroz šalu odgovorio da je sve moguće, kao što je moguće da postoji čarobna kućica na drvetu. Dok su se Nikola i tata smejali, ja sam se brzo setio za transformator i otrčao da ga vidim. Osetio sam kako mi nije pao kamen, nego stena sa ramena. Transformator je bio sasvim u redu. Vratio sam se do tate i Nikole i pošli smo u obilazak muzeja. Ponovo sam video sve one stvari i stigli smo do transformatora. Nikola je pokrenuo mašinu. Osećao sam se fantastično, baš kao i prvog puta – najlepše na svetu.

Sumrak je padao nad Beogradom i Sunce se polako utapalo iza horizonta. U predratnoj vili nekog ministra, u Krunskoj ulici, svetla se još nisu upalila … tamo još uvek neke nežne varnice miluju staru neonku u rukama jednog srećnog dečaka.