Najveći deo svog života proveo sam u naselju zvanom Karaburma. Karaburma je istorijski najstariji deo Beograda. Na području mog kraja nekad su živeli Singi. Kasnije, kada su Rimljani osnovali grad na ušću Save u Dunav, oni su ga prema starosedeocima mog kraja nazvali Singidunum. Iz istorije sam puno učio o svom gradu. Mnogi su dolazili, prolazili i odlazili i postoje ostaci stariji od 2000 godina. Ljudi su ovde živeli oduvek, a ja sam voleo da zamišljam kako se živelo u to doba. Nažalost, svedoka iz doba Rimljana, Turaka i ostalih osvajača nema. Najstariji svedok kojeg ja poznajem je moja baba, koja se rodila davne 1938. u Višnjičkoj ulici, nedaleko od koje ja živim. Kao „stara“ Beograđanka često se šalila da je tu, gde danas živim, ranije bilo samo njiva i voća. Uvek kad sam bio voljan da slušam, rado je vadila stare, požutele fotografije.
Pričala mi je kako su sestra i ona volele da gledaju ljude s prozora i kako je nekad tom ulicom prolazio tramvaj! Nije bilo asfalta, već kamena kocka. Celom ulicom se pružao drvored lipa i jablanova, a sad nema nijednog drvceta. Bilo je i sličnosti. Kada je ona imala dve i po godine, Nemci su bombardovali Beograd. Nedeljom nije bilo bombardovanja, pa su smeli da šetaju. Kad sam ja imao dve i po godine, Amerikanci su bombardovali Beograd, ali smo tad stalno šetali jer oni najčešće nisu gađali ljude po ulicama. Baba ima fotografiju sebe i komšiluka iz 1942. godine. Da nisam znao za rat, rekao bih da su smešni, a ovako mi prizor izgleda setno i tužno. Kad se završio rat, ona je krenula u školu. Pričala mi je kako su zimi stavljali veliku mrežu na dnu Ulice Velje Miljkovića i onda su se sankama zatrčavali od male pijace, koja više ne postoji, i tako celu zimu uživali u sankanju. Zavidim joj. Iako na Karaburmi postoje nizbrdice, one su od silnog građevinskog materijala, đubreta i automobila postale neupotrebljive. Kad je ona bila mala, još uvek je postojao Dunavac, koji je obilazio oko Ade Huje. Na oba kraja Ade Huje bile su razapete mreže da deca ne bi bila odvučena strujom u Dunav. Imali su lepu peščanu plažu tako da je mojoj baki bilo dovoljno da pređe ulicu i da bude na plaži. Čak su i moju mamu slikali na toj plaži kao bebu. Nažalost, plaža i „Dunavsko more“ nije htelo da me sačeka. Dunavac su zasuli đubretom i zatvorili. Moja baka je pričala da su zbog toga trčali pacovi po ulici. (Iskreno govoreći, nije ni to neko čudo. Pre nekog vremena gledali smo kako neki pas lutalica juri povelikog pacova po Ulici Marjane Gregoran. Svi ljudi su stali da navijaju za psa. Rezultat je bio odličan, jedan pacov manje.)
U međuvremenu, sve ulice su asfaltirane, proširene, a drveće posečeno. Umesto lipa iz detinjstva moje babe, na Višnjičkoj diči se blato, i nešto raskopano, što rade, a Bog zna šta. Zgradica u kojoj se moja baba rodila, malecna, oronula, siva, postala je nevidljiva. Oko nje su sazidane velike, lepe, moderne zgrade. Ali one su, nažalost, prazne i niko u njima ne živi. Iskreno, ne znam šta je tužnije. Prazne, blistave zgrade ili stare, sklepane ruinice pune nečijih uspomena. Znam da su nekada Višnjičani donosili golubove od kojih se pravila divna supa. Da su viršle nekad pravljene od mesa, da je burek bio prste da poližeš, da radnje nisu radile po ceo dan, već, ako ti nešto treba, moraš da razmisliš o tome. Ja živim na nekadašnjim njivama, u udobnom stanu, mnogo većem od onog u kojem je baka odrasla, okružen sam elektronikom i zabavom na sve strane, imam svašta što ona nikad nije mogla da sanja da će postojati. Ipak, voleo bih da je više toga ostalo iz njenog doba. Što se mene tiče, mogao je da ostane burek, plaža na Dunavcu i sankalište.