Crni je dopustio naletima vetra da ga nose još nekoliko momenata, a onda se munjevito ustremio ka starom hrastu koji je stajao pored puta. Sleteo je na najvišu granu i zario kandže duboko u koru.
-Hej, šta to radiš? – povikao je hrast – Budi malo nežniji.
-Izvini!!! – zakrešta Crni – Otkud to da si ti odjedanput postao tako osetljiv?
Hrast uzdahnu duboko i odgovori:
-Zaljubio sam se, druže stari. Gotov sam. Moje srce sada pripadaj drugoj.
-Tvoje srce? Hahahaha. Nemoj me zasmejavati, molim te. Pa ti i nemaš srce.
-Svejedno. Ali da ga imam sigurno bi ga dao njoj. Ona me je pretvorila u svog zarobljenika od momenta od kada je prošla kaldrmom.
-Čekaj, čekaj. Polako. Prvo da vidimo o kome ti to pričaš. Reci mi ko je dotična lepotica i molim te prestani više da se treseš kao da si bolestan.
-Ali zar ne shvataš. Ja jesam bolestan. Bolujem od najlepše bolesti na svetu. Od ljubavi.
-Ja mislim da si ti potpuno poludeo. Konačno su ti sve one svrake što su sletale na tebe popile mozak. Lepo sam ti govorio da ih se otreseš.
-Ti si, Crni, oduvek bio ironičan, ali ja se ne ljutim. Ja te razumem. I ja sam bio takav do nedavno. A onda su mi se oči otvorile. Ona ih je otvorila.
-Pa hoćeš li mi već jednom reći o kome se radi?
-O Gazda Milenkovoj ćerki. Najmlađoj od njih.
-Šta? Hahahahaha. Pa ovo je gore nego što sam mislio. Gazda Milenkova ćerka??? Hajde sad mi reci da li si ti pri sebi? Budi iskren, dugo se poznajemo.
-Što??? Šta nije u redu?
-Šta nije u redu? O, Bože. Pa kako možeš da se zaljubiš u ljudsko biće?
-Ne razumeš ti to, Crni. Nikada i nisi. Ti si samo jedna obična ptičurina ogorčena na svoju sudbinu i stvorena da budeš zloslutni simbol ljudima. Ali ja, koji sam vekovima stariji od tebe, davno sam shvatio jednu jednostavnu istinu. Znaš, svo drveće ovog sveta je korenjem povezano u jedan komunikacioni sistem putem koga smo u mogućnosti da razmenjujemo informacije čak i sa onima na drugom kraju zemlje. Svi oni misle da su lepote njihovih rodnih gruda najveće i najbolje. Slušao sam priče o kojekavim kulama koje idu skroz do oblaka, o mostovima koje povezuju obale kontinenata, o statuama koje su napravljene na najneobičnijim i najlepšim mestima, o čudesnim jezerima i planinskim vrhovima…I tu sam se ja, Crni, našao po malo izgubljen i postiđen, jer ova naša mala zemlja nema ništa tako slično zbog ratova koji su nam doneli samo razaranja i bolesti. Kada bi me pitali šta je kod nas najlepše ne bi umeo da kažem, jer sve to što mi imamo kod njih je već puno bolje. Dugo vremena sam razmišljao i pitao se da li postoji nešto što je kod nas lepše nego igde drugo na svetu. Nešto što se kao pupoljak najlepšeg cveta moglo probiti kroz svu tu tminu koja se nadvijala nad nama i obasjati nas. I shvatio sam, druže moj. Shvatio sam kada sam otvorio svoju dušu dovoljno da bih u nju mogao primiti onu najjednostavniju i najočigledniju stvar koju mi moja dotadašnja uverenja i kodeksi vrste nisu dozvoljavala da priznam…
-A to je? – upita Crni i prebaci se sa noge na nogu.
-Žene, Crni!!! Naše žene i njihova upečatljiva slovenska lepota…Iskrena…Nevina… Sveprožimajuća…Nezagađena modernim dobom i prljavštinom civilizacijskih tvorevina. Lepota dovoljna da te natera da više nikada ne pomisliš ni na šta drugo. Razmisli dobro. Zar i sam nisi leteo po raznim zemljama i krajevima.
-Zaista bih voleo da mogu da te razumem, ali mislim da ovo prevazilazi sve ono za šta ja mislim da je ispravno. I pored sve te priče meni nije jasno šta ti u stvari želiš da postigneš i kako nameravaš to da uradiš?
-Ja želim da postignem mnogo, ali opet vrlo malo. Dovoljan je najmanji delić da bi bio srećan zauvek. Ne brini se ti za mene, druže. Ja sam stari lisac i sve sam već smislio. Znaš, živi ovde u blizini jedan slikar koji često prolazi kaldrmom. Gazda Milenko od njega kupuje puno slika i maltetne mu je najbolja mušterija. Eh, znaš ti kakvi su naši ljudi. Pored toga što su u duši svi veliki ratnici oni istovremeno imaju istančan ukus za lepo i dobro. A veliki su znalci i u pečenju rakije. Da si je samo nekada omirisao…
-Pa ti si postao pravi obožavalac ljudi u međuvremenu – prekinu ga gavran.
-Taj slikar je, druže moj, kao i svaki umetnik sa ovih prostora pomalo sujeveran – nastavi hrast – a ja ću to iskoristiti.
-Kako to misliš da izvedeš kada si, grubo rečeno, prikovan za zemlju?
-Vidiš, taj slikar svaki dan u isto vreme prolazi ovim putem sa stalkom i bojama u potrazi za onim što će slikati. Meni je samo bitno da onaj debeloguzi golub Stojan, što ima problema sa stomakom, bude na mojim granama u tom momentu. Kada se to desi, ja ću da začepim sve svoje pore i pritiskom izbacim sve crve iz svog debla napolje na grane. Pošto je debeloguzi Stojan veliki halapljivac on neće moći da odoli da ne pojede nekolicinu. A onda će stomak da mu popusti i taman će se olakšati po slikaru koji tuda bude prolazio. Ovaj će, pošto je sujeveran, pomisliti da je to znak sreće i staće tu da slika. A, kaži mi, šta lepše ima da slika ovde od velikog starog hrasta i prelepog pašnjaka iza. I kada konačno bude završio sliku odneće je Gazda Milenku, kome će se svideti i koji će je i kupiti. A onda će je ona videti, Crni. Videće prelepi stari hrast i divni pašnjak i poželeće tu da dođe i malo posedi. Poželeće da tu nađe svoje utočište i tajno skrovište u kome će sanjati i maštati, a ja ću konačno moći da uživam u njenom mirisu i mekoj koži koju će nasloniti na moje stablo.
-Pa ti si potpuno prolupao. Da li si razmišljao o tome kolike su šanse da se sve to desi?
-Šanse??? Nije me briga za šanse. Kako ne shvataš? Ja moram tako da razmišljam. Ako ovo ne uspe smisliću nešto drugo. Ako i to ne uspe nešto treće i tako u nedogled. Ja imam privilegiju, druže moj. Šansu da uživam u najlepšoj ženi na svetu i njenim slatkim snovima. Šansu da uradim nešto za šta nijedan drugi hrast na svetu neće imati priliku. A kada se to bude desilo nikakve kule ni mostovi neće biti dovoljni da zasene moj govor među hrastovima. Biće to trenutak kada ću ja biti onaj kome zavide, jer svi oni dobro znaju da je to u stvari jedina prava lepota i čudo o kome je zaista vredno raspravljati. Nema ništa lepše od naše Milice i njenih snova. Nema…

Crni je zamišljeno stajao na grani i slušao priču starog hrasta koji je brbljao bez prestanka kao omađijan. On to nije mogao da shvati. Razumeo je jedino zov beskrajnih nebeskih prostora, zelenih livada i brda posutih cvećem. Ali opet, šta on zna. On je samo glupa ptica nasuprot starog mudrog hrasta koji već nekoliko vekova tu obitava i osluškuje poruke sveta. Zato raširi krila i ponovo se prepusti vetru…