Moja drugarica Nevena ima neshvatljiv običaj da u prevozu uvek sedne na prvo sedište. Ta njena navika mi se ne sviđa iz nekoliko razloga. Prvo, nema dovoljno mesta za noge, barem ne za mene. Drugo, na tom mestu ne možeš da sediš duže od pet minuta. Uvek se pojavi neko star, ili bolestan i ti moraš da ustaneš, makar dolazio direktno sa vežbi iz anatomije. A svi znamo da udisanje formalina i diskusija o fizionomiji nekog davno preminulog beskućnika nije najlepši način da se provede prepodne. Inače stvarno rado ustajem svima kojima je zaista teško da stoje. Samo više volim kad to učini neko drugi, dok ja sedim negde na sredini autobusa, ispruživši noge, pristojno udaljena od vrata. Pogotovo posle epizode sa beskućnikom.

* * *

Da. Pretpostavljam da sam pišući o Beogradu, mogla da naškrabam neku pričicu o romantičnim šetnjama Kalemegdanom, ili o prvim poljupcima ispod zidova tvrđave; da usput spomenem i Knez Mihajlovu i prepune (i preskupe!) kafiće, pa da to sve začinim ludim noćima na splavovima i klubovima kojih se ujutru po pravilu niko ni ne seća, pa o dočecima naših sportista ispred Skupštine Grada (čisto da pokažem da alkohol ne utiče na srpsku kondiciju). Morala bih da spomenem i manje vedru stranu – večite proteste i štrajkove koje sam više upotrebila kao izgovor što kasnim na predavanja, ili svađe Zemunaca i Dorćolaca, koje razvodnjavamo mi provincijalci koji zakupljujemo minijaturne i polu-nameštene sobe u stanovima njihovih baka. Mogla bih da pričam i o koncertima, i o studentskim domovima, i o zastoju na Gazeli…Ali, ne, ja sam ipak odlučila da pričam o gradskom prevozu.

Svaki glavni grad ima gradski prevoz koji je manje, ili više organizovan. Postoje i mnoge urbane legende i opšta uverenja. O Japancu, vozaču, koji je zakasnio dva minuta i izvršio samoubistvo. Ili o Indiji, u kojoj navodno ljudi vise na vratima dok se voze. Ja u to sve verujem, međutim znam i ovo – nigde ne postoji gradski prevoz kao što je u Beogradu.

Ne mislim tu na večite gužve, ili povremene situacije kada autobus promeni trasu bez prethodne najave, ček ne mislim ni na beskrupulozno švercovanje ili na naizgled nemoguće priče poput one da su jednom prilikom na stanici u svi putnici izašli da bi izbegli kontrolu koja ih je čekala u onim njihovim (pomalo đubretarskim) uniformama. Ne, sasvim je moguće da se baš takve stvari mogu videti i u drugim gradovima. Ali, ima nešto što izdvaja autobus Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograda od svih drugih na svetu – to su putnici. U bilo kom drugom evropskom gradu, u prevozu ćete videti ljude raznih narodnosti, veroispovesti, videćete srednju klasu glavnog grada kako čita, uči, lakira nokte, kunja…U Beogradu ćete u 32 mesta za sedenje i 75 mesta za stajanje videti celu Srbiju upakovanu u žuti harmonika autobus.

Ovaj događaj koji ću prepričati potiče iz vremena dok sam još uvek bila novajlija u složenoj mašineriji popularnog GSP-a. Kao da prva godina fakulteta i dolazak u glavni grad nisu bili dovoljno teški!

Nije to nikakav poseban događaj. Čak ni najupečatljiviji. Nije kao onaj put kada sam uhvatila nekog tipa kako stavlja svoju ruku u moju kesu, ili kada je jedna žena ispala iz autobusa. Čak ni kao kada su se dve žene potukle oko mesta, ili oko toga ko bi trebalo da pobedi u Velikom bratu. Definitvino nije bilo ni blizu onome kada su dvojica propovednika vikala u trolejbusu da nam je Bog naredio na ne nosimo cipele ako želimo da okaljamo naše grehe.

Zapravo, to je bio samo jedan običan dan i da malo bolje razmislim verovatno bih se pitala zašto ga se uopšte i sećam. Ah, da! Tada sam primila prvu injekciju u životu!

* * *

E, pa tog dana, Nevena je opet slomila moj otpor i odvukla me na prvo sedište, što i nije bilo tako teško, s obzirom da sam imala visoku temperaturu i jedva stajala na nogama. Prethodne dve noći sam provela cvokoćući i kljukajući se nekim tabletama. Nisu mi mnogo pomogle. Nalazila sam se u nekom polusvesnom stanju, ali spolja sam se hrabro držala i ne verujem da se primećivalo da sam bolesna, u najgorem slučaju izgledala sam kao prosečan student medicine koji je učio celu noć i samo je oštro oko budućeg doktora moje drugarice, moglo da primeti da nije preporučljivo puštati me samu ni do poliklinike. Prošli smo možda jednu-dve stanice, polako sam tonula u dremež koji me uvek hvata u prevozu i nisam ni primetila da se autobus već bio napunio. Nisam konstatovala ni Nevenu koja je sve vreme nešto pričala, što je bilo vrlo neobično za nju u sedam sati ujutru. Nisam obraćala pažnju ni na šta, dok me nije ljutito povukla za rukav, očigledno ne obraćajući mi se prvi put.

– Ustaj, rekla je.
– Molim?
– Ustaj, ponovila je uporno vukući me za ruku.

– Šta? Zašto da ustanem? – upitala sam ja (kako se ispostvailo) glupavo, osvrnuvši se oko sebe. Nikog starog, ni hendikepiranog na vidiku. Pored mene je okrenuta leđima, stajala samo jedna devojka. S druge strane, meni se strašno vrtlelo u glavi. Zašto bi sad, pobogu, ustajala?!

– Pusti je, kad hoće gospođica da sedi – neka sedi!

To je glasno (i vrlo zajedljivo) rekla ona devojka, pri tome se okrenuvši ka nama. Sve mi je postalo jasno…Bila je, tu negde, u devetom mesecu plus/minus deset kila. Izvinjavajući se, ustale smo i pustile trudnicu da se razbaškari na naša dva mesta, pošto, zaista, na jedno mesto nije mogla da stane. Ona je samo frknula i ne zahvalivši se. Da prethodnih dana nisam imala tempearturu i da mi je tada bilo do razmišljanja, verovatno bih se odmah pokajala što sam se izvinila. Ostatak puta sam provela jedva stojeći, posmatrajući ostale putnike, od kojih se niko nije potrudio da ponudi devojci da sedne, iako su joj videli stomak, za razliku od mene, a ipak su ostali dostojanstveni i bezgrešni na svojim mestima, dok ja stojim, prethodno iskritikovana. Klela sam Nevenu u sebi i ne samo u sebi, ali nju to nije tangiralo. Na dnu autobusa je bio navodno neki mnogo dobar frajer i tražila je moje mišljenje…Ja nisam videla ni dno autobusa, ni frajera, samo gomilu penzionera, ali ona je nastavila da cvrkuće o njemu. Nekad je bila prosto neverovatna! Bila je u stanju da analizira svakog frajera koji joj uđe u vidno polje i da se zaljubi i odljubi od njega u roku od minute. Jesam li spomenula da joj je vid odličan? Tako bi me često odjednom pitala: “Jesi li videla kako onaj dečko ima lepe oči?”, ili samo konstatovala: “Pogledaj kakva onaj ima ramena”. Ja obično nisam ništa primećivala, pa sam se večito okretala i buljila u momke, dok ne bih na kraju ja ispala neka napaljenica.

Ne znam zašto je mislila je gradski prevoz dobro mesto za muvanje. Prvo, u busu je nemoguće ostati ispeglan i začešljan više od pet minuta. Ako je u autobusu još i toplo, ni šminka se ne drži baš najbolje. Van špica, uglavnom se voze oni koji ne plaćaju karte – deca ili starci. A u špicu ionako ne možeš da vidiš dalje od svog nosa. Uostalom, uvek je bolje naći nekog ko ima kola, a takvog nećete upoznati u busu. Osim u nekoj holivudskoj situaciji za koji znam da se ne dešava u vozilima GSP-a.

Dok je Nevena ispitivala svoj vid, ja sam bila blizu histerije. Pretvorila sam se u tipičnog putnika – čekala sam zgodnu priliku da me neko zgazi da bih mogla da opsujem i prevoz, i grad, i zemlju, i političare i sve druge koji su mi stali na žulj. Nisam bila jedina. Mogli ste da vidite po svim tim licima okolo da su i drugi putnici nervozni. Tako je to obično bilo.

“Stari“ Beograđani se često bune protiv nas došljaka, kažu da im pravimo gužvu i prljamo grad, ali istina je da se sve dešava u Beogradu i da zapravo nemamo izbora. Možemo da sa nostalgijom mislimo o našem detinjstvu u provinciji i da se držimo naših naglasaka, koji se posle godinu dana druženja sa ljudima iz raznih delova zemlje pretvore u jedan neverovatan hibrid, a svaka rečenica počinje sa čuvenim beogradskim: “Brate…”. I uzalud govorimo da ćemo da se vratimo…tu je lakše naći posao, tu se lakše upoznaju ljudi i nalazi ljubav…vrate sa samo oni koji ne mogu da izdrže. Beograd vam jednostavno uđe u krv. Kad prvi put dođete ovde, prvo vas zaseni, zatim preklinjete svu tu buku i gužvu, a zatim shvatite da vam je na svakom drugom mestu užasno dosadno. I zato preplaćujete tavane, sobice i podrume, koje vaše gazde nazivaju stanovima, zato jedete plastičnu hranu, zato stojite u punom GSP-u..! Međutim, teško je svega toga se setiti u sedam sati ujutru kada ste na putu za posao, ili školu stojeći na jednoj nozi u prepunom autobusu. Kada bi ljudi toga uvek bili svesni, gradski prevoz bi bio veselije mesto.

Naravno, nisam ni ja o tome tada razmišljala. Jedno vreme me je zabavljala žena u blizini, koja je očigledno po količini toplote koju sam odavala, a i po jadnom izgledu koji nisam mogla više da sakrijem, zaključila da sam bolesna, pa je diskretno izvadila maramicu iz tašne i stavila je na usta. Htela sam da se zakašljem, čisto da je preplašim, ali bilo mi je žao. Umesto toga pažnju sam usmerila na vozačevu kontrolnu tablu i brojala dugmiće i usput pokušavala da odgonetnem koji čemu služi. Mislim da sam ga strašno nervirala. Nisam marila. I on je mene nervirao. Nije znao da koči. A i izgledao je kao sirovina. Tridesetih godina, krupne i čvrste građe, sa bradom od dva dana, a ćelav. Ruke su mu bile jake i dlakave, nokti odrezani do mesa. Falio je još samo debeo zlatni lanac da upotpuni utisak. Međutim, pored njega na kontrolnoj tabli bio je taj telefon. Mali, crni, mobilni telefon. Na preklapanje. Potpuno ženski, dugmići su definitivno bili mali za njegove prste. Taj telefon me je mučio. Iako je sasvim moguće da me je zapravo mučila temperatura i da u tom trenutku nisam ni razmišljala o tom telefonu. Ipak, ovoga se jasno sećam – autobus je naglo zakočio i zaustavili smo se na semaforu. Telefon bi pao na pod da ga vozač nije na vreme uhvatio. Mislila sam da će da ga stavi u džep ili nešto slično, ali on ga je otvorio i pritisnuo dvojku. Na ekranu se pojavio ispis Moja Ljubav i vozač je prislonio telefon na uvo.

– Zdravo, maco! Evo, stojim na semaforu i samo sam te nazvao da ti kažem da te mnogo, mnogo volim. I da mi nedostaješ.

Mora da sam bila zaprepašćena. Ali, toga se ne sećam. Samo se sećam da se upalilo zeleno svetlo i da smo Nevena i ja sišle na sledećoj stanici. U poliklinici su mi dali injekciju i bilo mi je mnogo bolje. Stajanje u autobusu u povratku mi ipak nije lakše padalo.

* * *
Eto, to je moja priča. Volela bih kada bi se iz nje mogla izvući neka pouka. Kao: kako se u životu stalno prepriće lepo i ružno. Nekada je ružnog mnogo više nego lepog, ali samo je na nama da odlučimo hoćemo li tu malu, lepu i svetlu tačku utopiti u sveopšte crnilo i dopustiti da je ono proguta, ili ćemo za nju obezbediti jedno posebno mesto, makar u dnu platna i dopustiti joj da nas potpuno okupira ne bi li zaboravili na sve ostalo. Možda bi moglo i da se zaključi kakvi smo mi Srbi zaista – često naizgled tvrdi, grubi i naizgled bez želje da se menjamo, a ustvari samo navikli na teška vremena i potpuno nesvesni šta se u nama krije i šta bismo mogli da postanemo samo kada bi pružili sebi šasnu. Ali, ja nisam pisac i ovo nije priča koja ima neku duboku, pesničku pouku. Ovo zapravo i nije priča. To je život. Ako dozvolite – život u Beogradu.