Dečak hoda kraj reke pored starih stabala, vidi pacova kako pliva, lepo, spokojno. Danas mu je rođendan ali je tužan, pobegao je od kuće, nezadovoljan svojom sudbinom, traži svoj mir. Vidi ispred sebe par panjeva i neke novine razasute, seda na jednog od njih i prelistava ga. U njemu pronalazi fotografije iz 60-ih godina lepih modnih, lepe devojke u onim seksi mini suknjama, paž frizure, tada moderni dizajnovi stanova, to ga zasmejava i ulepšava mu stvarnost, odlazi, smiren kući u kraj gde su mu prve komšije jedna baka – Poljakinja, romska i albanska porodica. Ružan tesan stan. Želi da pobegne iz te zbilje, dobija od oca knjigu Čarobni breg, čita je mesecima a najviše mu se sviđa Septembrini i onaj trenutak izgubljenosti Hansa Kastorpa u snežnoj noći.

Voli Tomasa Mana, obožava lik Feliksa Krula, nabasao je na Dikensonovog Davida Koperfilda, smešan mu je Uraja Hip.

Deset godina kasnije, evo ga kako uči istoriju, voli Eugena Savojskog, Crnjanskog, vojna groblja u Beogradu, plače u kosturnici Kolubarske bitke, ušavši na predlog drugara ne znajući na šta će nabasati, on žali i ima empatiju prema tim davno izgubljenim životima. On u stvari žali sebe , trenutno je opet sam posle duge veze. Napušten, sam, odlazi u Košutnjak, gde zamišlja da je negde u nekom austrijskom ili bavarskom nacionalnom parku, sve je čisto i sređeno. Skreće sa sveže asfaltiranog puta i sneg meki, pada, hoda po neznanoj stazi po kojoj se širi konjski izmet i tragovi kopita u zamrznutom blatu, odjednom odvlači mu pogled jedan mali, zgaženi miš. Tako je lep, saginje se, uzima list i pokriva ga. Izlazi iz šume i nailazi na nemačku kosturnicu iz Velikog rata, divni beli mermer i dve gvozdene table s ispisanim imenima, jedno mu zapada za oko, Kajzer Maks.

Godinama kasnije videće pored i jedan mali krst koji predstavlja kosturnicu srpskih boraca branioca Beograda na kojoj piše – Hier ruhen serbishe Soldaten Helden, koju je naredio da se napravi fon Mekenzen. Par godina kasnije otići će u njegov rodni Breslau i diviti se tom sjajnom nemačkom srednjovekovnom centru. Pored prelepe stare većnice je stajao jedan matori kočijaš u svojim mislima, držeći bič i dva prelepa konja, neverovatna, jednom od njih uhvatio je pogled i on mu je poklonio glavu, rznuo i nasmejao se.