-Službeni put u Slovačku? Ja? Ne mogu da verujem!
-Aha – odgovorio mi je kolega – ali nemoj previše da se raduješ, putuje se kolima.
-Uh, pa dobro, valjda će se praviti pauze?
-Nisam siguran. Petar, direktor sa kojim ideš, je prilično nezgodan. Priča se da je jednom naterao vozača da u cugu stignu do Barselone…Ovaj je vozio 20 sati bez prestanka, a piš-pauzu je dobio dvaput do Barse. Čovek se posle danima oporavljao.
-A što ne putujemo avionom?
-Plaši se letenja, ali neće da prizna, pa se vadi na to da je ovako jeftinije za firmu.
Bez obzira na prevozno sredstvo, ili broj piš i puš-pauza, vest me je obradovala. Kakve god da su šanse da se išta korisno nauči po konferencijama, tada su nam vize za zemlje Evropske unije i dalje trebale, pa je to bila dragocena prilika da posetim još dve države u kojima dotad nisam bio. Osim Slovačke i Austrije prolazi se i kroz Mađarsku, ali nju sam već video – uostalom, frižider mi je bio pun segedinskih kobasica, a spavao sam u Ikeinom krevetu kupljenom u Budimpešti.
Konferencija u Bratislavi traje svega pet dana, ali sam bio siguran da će se naći neko slobodno popodne da se obiđe stara dobra Vienna. Pusti san! Tako blizu, a tako daleko…Program je bio napakovan do pucanja: zajednički doručak učesnika, izlaganja, pauza za kafu, komentari, zajednički ručak, opet izlaganja, večera uz lokalne pesme i igre – i tako svaki dan. Sve je to lepo, ali nije mi ostavljalo mogućnost da se izvučem. Kada sam pokušao da nagovestim željeni izlet, bio sam prisiljen da odslušam Petrovu tiradu o tome kako nisam došao da se zabavljam, kako ne smem da propustim priliku da čujem šta svet ima da kaže o našem polju rada, kako smo prekratko ovde da bi bilo vremena za privatne obilaske, kako bi trebalo da sam srećan što su domaćini uopšte stigli da nas provedu kroz centar Bratislave…Naš vozač je probao da me uteši, rekavši da ima zemljaka u Beču koji se ponudio da nas u povratku sve ugosti o sopstvenom trošku.
-Svakako ne skrećemo mnogo s puta, a Perica neće odbiti ništa što je besplatno – ubeđivao me je.
I zaista, direktor se složio, a ja sam brže-bolje prebacivao slike sa memorijske kartice fotoaparata na laptop, da bi ostalo što više mesta za unapred najavljenu posetu Šenbrunu. Čoveče, palata Schönbrunn! Vekovi kulture pred mojim očima…Obećao sam sebi da neću neprestano fotografisati, nešto ću upijati i sopstvenim čulima. Pokušaću da osetim atmosferu i zamislim kako hodnicima palate klize dame i gospoda u odeći iz prohujalih dana.
Plan je bio da iz Slovačke krenemo što ranije ujutro, ali je Pera insistirao da to ne bude pre doručka. Vize su nam isticale u ponoć, pa sam pokušao maksimalno da skratim učtivo pozdravljanje sa organizatorima. Jasno je bilo da je svaki trenutak dragocen i nisam hteo da nam ostane premalo vremena za obilazak Beča.
-Jeste, poslaćemo vam zajedničke fotografije! Da, da i pisaćemo kako smo primenili nove teorije. Ma naravno da ćemo vam se javiti čim stignemo, ali sad bismo stvarno već morali da krenemo. Znate, dugačak je put, i tako…
Otrgao sam se iz zagrljaja najsrdačnije organizatorke, uleteo u automobil i zalupio vrata.
-Mozart kugle, stižemo! Gde se nalazimo sa tvojim drugarom? – pitao sam vozača, pun entuzijazma.
-Čeka nas u centru, dao mi je adresu, a GPS nas vodi do tamo bez problema.
Ljudi planiraju, a bogovi se smeju – kao što kaže stara izreka. GPS uređaj nas je izdao čim smo došli do Beča, jer se ispostavilo da u Austriji pokriva samo glavne puteve, ali ne i gradove. Probali smo uz putokaze i telefonske instrukcije ljubaznog gastarbajtera da stignemo gde treba, ali taj plan je ubrzo pao u vodu, onog momenta kada je Petar spazio restoran iznad kojeg je na čistom srpskom pisalo „Leskovačka mućkalica“. Uzviknuo je od sreće, češkajući se po golom stomaku između dva prenapregnuta dugmeta košulje.
-Batali dalje navođenje i javi ortaku da ga čekamo ovde! – očigledno izgladneli Pera nam je dobacio dok je istrčavao iz kola.
Nije nam preostalo ništa drugo osim da mu se pridružimo. Vozač je potražio cigarete i upaljač, dok sam ja nervozno oblačio jaknu. Ušli smo u lokal gde nas je dočekao miris punih pepeljara, crnog luka i roštiljskog dima, dok nam je direktor mahao iz najdaljeg ugla prostorije, udobno zavaljen u klasičnu kafansku stolicu.
-Sedite, momci. Mala, donesi svima po pljesku, a vi vidite šta ćete da popijete, firma časti!
Toliko o uštedama za preduzeće, pomislio sam sedajući rezignirano za sto prekriven skoro sasvim čistim kariranim stolnjakom. Ovo me je podsećalo na gafove iz viceva, kada Srbi odvedu u kineski restoran delegaciju iz Pekinga, kojoj je pirinča sa piletinom i kikirikijem već preko glave, o patki da i ne govorimo. Njima uvaljuju patku, a meni su uvalili pljeskavicu, koju čak i u Beogradu odbijam da jedem. Radi utehe, udario sam po rakiji. Srećom, imali su dobru dunjevaču, domaću. Marko, naš vozač, je bez po muke objasnio zemljaku gde može da nas nađe. Izgleda da smo slučajno nabasali na poznato lokalno okupljalište ex-Yu življa. Čovek je stigao na vreme da zatekne još vruću hranu i još hladno piće. Reč po reč, gutljaj po gutljaj, zalogaj po zalogaj, baš su se lepo opuštali. Marko je sa drugom razmenjivao priče o starom kraju i zajedničkim poznanicima, Pera je oduševljeno mljackao i ubacivao im se u razgovor kao da se svi znaju iz osnovne škole, dok sam ja jedini nezadovoljno ćutao i vrpoljio se, tek iščekujući da vidim pravi Beč. Sat-dva kasnije, Pera je konačno komandovao pokret i obratio se svom novostečenom prijatelju:
-Vidi, batice, obećao sam onoj mojoj da ću joj doneti Sacher tortu. Ne smem joj bez toga na oči, pa da ti nas odvedeš prvo u neki megamarket?
Kao svaki dobar domaćin on se složio, a ja sam progutao knedlu. Vremena je ostajalo sve manje i nisam hteo da ga trošim po tipskim prodavnicama, ali se nažalost ništa nisam pitao. Trupkao sam za njima uzduž shopping centra i popreko, dok nisu pronašli adekvatno pakovanje torte za gospođu. Zatim se tražio i sir za šuraka, pa liker za taštu, pa…Najzad smo se iskobeljali iz prodavnice, da bismo završili u kafiću odmah pored samog ulaza, gde je Markov drugar insistirao da nas časti barem kafom. Popodne je odmicalo, a svaki minut je sa sobom odnosio i delić mog duševnog mira. Primetno izbezumljen, lupkao sam prstima po stolu dok se plaćao račun, a u liftu do garaže sam već cupkao u mestu. Kako stvari stoje, moraćemo da trčimo po Šenbrunu da bismo ga obišli, ali sam bio spreman na sve samo da ga konačno vidim.
Marko je kroz nepoznato okruženje pažljivo pratio automobil svog prijatelja i bez ikakvih problema smo stigli do ulaza u kompleks. Od kapije se pružao prelep park veličine šume, toliki da se onima koji ne vole pešačenje nudio vozić kako bi došli do palate. Dan je bio jesenji, prelep, bez vetra i obasjan suncem, te smo radije peške krenuli niz stazu. Naizmenično sam slikao drveće neverovatnih nijansi i veverice, male prosjake u raskošnim bundama, navikle da moljakaju hranu od turista. Još poneku fotografiju sam ispucao kad smo naišli na reljefima ukrašen paviljon, zbog čijeg trenutnog renoviranja je svega par kvadratnih metara ostalo nepokriveno skelama i izloženo pogledu i objektivu.
Najzad smo izbili na čistinu sa koje se u daljini ispod nas mogao videti čitav dvorac. Zadržao sam dah, uzbuđen velelepnošću građevine.
-E, ajd’ islikaj ga još malo, pa da krećemo. Ko će sad silaziti skroz do dole i opet se pentrati nazad – rekao je Petar, na šta sam izbečio oči u potpunoj neverici.
-Ali…pa…nećemo valjda sad da se vratimo? – jedva sam sastavio rečenicu.
-Ne znam ja kakva će gužva biti na putu ili na granici. Bolje da je pređemo zaranije nego da nam posle prave probleme.
-A da se makar projuri kroz Šenbrun?
-Ma daj, treba ti sat vremena da stigneš odavde do njega i da se vratiš, a kamoli i da špartaš po njemu. Maki, pozdravi se sa čovekom, i vidi da ti objasni kako da najlakše izađemo na autoput.
-Voziću ja ispred vas do tamo – ubacio se Markov prijatelj – ali stvarno je šteta da ne vidite dvorac kad ste već tu.
-Kad vidiš jedan, video si ih sve! Kol’ko pa može da se razlikuje od Belog dvora? – odgovorio je naš iskusni vođa puta, već krećući u pravcu izlaza.
Ostatak vožnje do Beograda prećutao sam na zadnjem sedištu kola, praveći se da spavam. Izgovorio sam svega par neizbežnih rečenica dok nismo stigli, a kad smo došli do moje zgrade od saputnika sam se oprostio najkraće moguće. Nisam bio mnogo pričljiviji ni narednih nekoliko nedelja. Na netražene komentare odgovarao sam maltene režanjem. Nikakvo čudo, s obzirom da su uglavnom bili nalik ovom: „Pa, dobro, jeste da si morao da putuješ sa Perom – al’ si barem video sveta!“