Poslednji krug na bečkoj „panorami“

Godine življenja u Beču učine da čovek prestane da se osvrće na njegove lepote i bogatstvo. Jednostavno, navikne se na raskošne zgrade, uglačane ulice, impresivne muzeje, i prolazi pored njih ne osvrćući se, vođen svakodnevnim životnim brigama. Zar neko misli da ljudi koji žive u Beču svakoga dana odlaze u posetu palatama i galerijama ili jedu Mocart kugle posle svakog obroka? Ne. Ljudi u Beču žive kao i na svakom drugom mestu na svetu.
Još uvek se pitam koji me je vrag tog popodneva dognao u Prater. Imao sam utisak da me je kao omađijanog, neka nevidljiva ruka, posle ko zna koliko godina, s nekom namerom dovela na „veliki točak“. Sedeo sam među gomilom turista i gledao sjaj carske varoši. Osećao sam nekako da se dešava nešto naročito. Pitao sam se šta i „ko“ me je dovelo u ovaj park? Pogled na Beč sa „velikog točka“, mogao je da mi da neke odgovore, pomislih, ali odgovori su stigli sasvim neočekivano, iz Srbije. Tek što je točak pokrenuo zazvonio mi je telefon.
Da, samo jedan jedini telefonski poziv promenio je – sve.
-U drugom stanju sam, imaćemo bebu! – čuo sam glas moje supruge. – Moram sad da idem, javi se… – rekla je i prekinula vezu ne sačekavši da išta kažem.
Stavio sam telefon u džep, a na licu mi je titrao osmeh. Postaću otac. Otac, otac, ej, OTAC!!!
E, tada se desilo nešto još neobičnije: skoro da bih mogao da se zakunem da mi je tada, neki tajanstveni glas, šapnuo na uho:
„Oče, idi u otadžbinu, oče!“
„Molim?“ brecnuo sam se na glas. „ Pa i moj otac je…“ zastao sam na trenutak, rešen da još malo promislim pre konačnog odgovora.
Da, i moj otac je došao u Beč. Posle oca, došao sam i ja. Završio sam fakultet u Beču, zaposlio, vredno radio i zaradio… Možda bih čak da kažem da sam stekao i neki status, čak i ugled. Možda, ko to zna. Činilo se da je ozbiljna karijera predamnom. Ali, sada ću i ja postati otac.
Šta to znači biti otac? Da, to je pitanje!
„Otac ti je dao sve što je mogao“, bila je rečenica koju sam bezbroj puta čuo. Istina je. Imao sam sve: od igračaka, preko bicikla, rolšua, gitare i muzičkih uređaja, kada sam još bio dete, pa sve do kola i pristojnog školovanja, kada sam odrastao.
Jedino što nisam imao – bio je otac. Čitavo moje detinjstvo smo se dopisivali, čuli telefonom i radovali se zajedničkom dvonedeljnom letovanju na Jadranu. Ne kažem da je malo, samo ma koliko da je bilo, iskreno govoreći bilo je nedovoljno.
Bio je moj otac pored mene kad god je bilo važno: matura, odlazak u vojsku, ženidba… Ali meni je bilo važno i da bude tu kada je nevažno, kada je običan dan, kad ne igraju Zvezda i Partizan, već OFK i Sloboda iz Tuzle. Ma… nije to lako ni osetiti, a kamoli ispričati. Ne znam koje reči da izaberem da objasnim taj uzdah koji mi se povremeno otimao iz grudi dok sam krišom u kupatilu gledao svoju i očevu sliku napravljenu polaroidom, davno, na istom ovom „velikom točku“, sliku od koje se nikada nisam odvajao.
Gledam sad Beč pod sobom i shvatam, taj grad je kao moj otac: imao je mnogo, davao je sve, sve što poželiš, a za uzvrat nije tražio ništa. Na samom vrhu, gledajući kroz prozor kabine, shvatio sam: Beč mi nije mogao dati Beograd, a davao je sve ostalo.
Za Beograd sam morao u Beograd!
Ko voli Beograd više od onih koji za njim žude, koji ga imaju i nemaju. Oni koji su zaljubljeni u Beograd kao tek obrucaveli dečaci u mladu nastavnicu, prelepu i nedostižnu.
„Veliki točak“ polako je završavao svoj krug. Izašavši iz kabine, shvatio sam da sam doneo sam jedinu moguću odluku: vratiću se u Beograd. Da, nema druge, svakako ću se vratiti u Beograd. Svakako ću se vratiti svom tek začetom detetu i pokloniću mu oca, a ono meni – Beograd.
Sada, kad odlazim iz Beča, osvrćem se i s osmehom gledam iza sebe: ljudi, ova priča ima srećan kraj.