Počinjem da se budim već oko 5h. To su valjda posledice trauma zarađenih u onim brojnim ratovima za jugoslovensko nasleđe. Udeo nečiste savesti takođe nije zanemarljiv. Konačno i potpuno se razbudim oko 8h. Tada ležim na leđima, piksla na stomaku, naizmenično uvlačim i izvlačim dim iz mešine što je plućima zovu. Ugasim cigaretu (bacim je u raščepljenu ambalažu od mleka koja je napunjena nekom groznom crnom tečnošću) i okrenem se na stomak. Počinjem da mislim na tebe. Nežno te milujem po abdomenu i diskretno pokušavam da uvučem ruku u tvoje gaćice. Ti mi elegantno sklanjaš ruku i upozoravaš da zbog ovakvih naglih poteza niko neće ozbiljno shvatiti moje pisanje. Ja se trgnem i iskočim iz kreveta, iako me zabole levo ćoše i za čitaoce i za kritičare. Ionako nemam nikakvih ambicija.
Uzimam grickalicu i sečem nokte na rukama, čovek barem mora biti uredan. Svaki moralni pad počinje nehigijenom. Na nogama sečem nokte samo kad idem na bazen. Namerno dozvolim da padaju po podu, pa ih zatim tražim i sakupljam. Nađem ih osam. Tražim još malo, napregnem oči, zalegnem na patos, što rezultira pronalaskom devetog nokta. Nikada nisam pronašao svih deset. Kad malo bolje razmislim, ja verovatno imam devet prstiju. A gde li je onaj deseti, stari Jug Bogdan?
Pogledam u ogledalo i odlučim da je ovog datuma ipak bolje ostati sa ove strane. Obučem se i izađem iz stana. U stanu je baš dosadno. Dosadno je i u gradu, ali tamo uvek nekog ima. Prođem pored dečjeg igrališta i u pesku ugledam nekog starca. Priđem mu i upitam ga da li mu je potrebna pomoć, a matora budala mi odbrusi: „Noli turbare circulos meos!“ Ne znam latinski i nastavim dalje, i preko parka izađem na bulevar nekog kraljevskog visočanstva. U pekari kupim nešto za jesti i jedem. Zapalim cigaretu i pređem ulicu da kupim nedeljne novine. Kod studentskog doma okupe se prodavci knjiga i igraju šah. Neki tip sa kapuljačom drsko me izaziva na dvoboj. Prihvatam, premda dugo nisam igrao. Uspevam da izvučem remi, preciznije pat poziciju, a nisam ni svestan da tako dobijam još jedan ceo dan.
Pređem ulicu i prođem pored ultra fensi lokala, gde je nekada bio bircuz. Obavezno se tu zaustavim i dobijem epileptični napad nostalgije. Naviru mirisi, glasovi, boje i odlaze u nepovrat. Domovina je tek sad potpuno naša, kad je više nema. Nema drugih rajeva osim izgubljenih, tvrdi Borhes. Da bih ublažio smrdljivi vonj patetike, počinjem da komunciram s osobljem. Sastavim priču, kao ja dugo nisam bio u Beogradu, živim u Beču, ime mi je Milo Dor; sve se promenilo, na primer, ovde je nekada bila Domovina. Toliko se uživim u ulogu svetskog putnika i budale da veoma često zapitam da li je Tito još živ. Posle tog pitanja, konobar (ili konobarica) popizdi i otera me dođavola. Ja poslušam i krenem ka centru. Bacim pogled udesno i vidim zgradu tehničkih fakulteta. Uvučem snažno dim boje gnoja, zakašljem se, pljunem na pločnik i nastavim dalje. Pogledam ulevo. Buržoaska zgrada, predratni stil (Drugi svetski, da ne dođe do zabune), prizemlje, otvoren prozor. Sve se vidi. Grupa od pet-šest ljudi u udbaškim mantilima cenzuriše naše pismene zadatke. Odgovoran posao. Ponovo pljunem, ali ovoga puta ispljuvak je pun krvi. Ako imam sreće, sretnem neke od svojih budućih ljubavi, zaustavim ih i proćaskam. Dok im se stidljivo udvaram, čačkam nos i razmišljam o nekim sasvim desetim stvarima. Rastajemo se i ja ponovo palim cigaretu. Nailazim na kolportera i ne mogu da odbijem njegov poziv na pivo ispred C marketa. Dok praznim prvu flašu u nizu koji je predviđen za taj dan, prilazi mi patrola i počinje legitimisanje. Sumnjaju da sam narko-diler pod konspirativnim imenom Odisej. Bezuspešno im dokazujem da ja nisam nikakav Odisej, pokazujući studentsku knjižicu. Onda počinjem da se raspravljam sa njima. Objašnjavam im da oni ne postoje i da su zapravo plod moje bolesne mašte. „Ja o vama pišem, vi ste fiktivni likovi.“ Puštaju me tek posle detaljno obavljenog pretresa, uz obrazloženje da svako radi svoj posao. Nervozan sam. Nastavljam dalje. Palim cigaretu, uprkos činjenici da me pluća smrtno bole. Svratim do knjižare i listam neke knjige, nadajući se brzoj relaksaciji nerava. Osmotrim neke sise u prolazu i razmišljam šta bih im radio da mogu.
Pređem ulicu i odem do biblioteke. Tu počinje takozvano ubrzanje vremena. Ništa se ne dešava i sve prođe kao tren. U biblioteci spremam ispite. Kad mi dosadi učenje, stavim zelenu periku (na glavu, naravno) i glumim klovna. Ponovo učim. Uzmem kafu iz automata i zapalim cigaretu. Kafa je bućkuriš, pa se nekako odvučem do KST-a i pijem jeftinu tursku. Za susednim stolom poznati književnik, gospodin B. Puši i cevči espreso. Nervozno, ekspresno. On je moj duhovni otac i zbog toga ću morati da ga likvidiram jednog dana, kao što Zevs ubi Hronosa. Kad se totalno smorim, skoknem do najbliže govornice, nazovem nekog od svojih kompanjona, predstavim se lažno i onda surovo pretim. Popijem pivo i dovršim prvu paklu na stepenicama kinoteke.
Čekam prvi mrak da bih otišao u svoj komšiluk, na Novo groblje. U Aleji velikana nabasam na ženu koja tu radi čitavih 27 (slovima: dvadeset sedam) godina. Nije mi rekla šta radi. Pitam je gde je grob Milutina Milankovića. Ona tvrdi kako je Milutin nekoliko godina bio tu, ali avaj, potom je emigrirao u Beč. Tražim od nje tačne datume tih događaja, a ona će meni – po kom kalendaru?
Umoran od svega, vratim se u svoj stan, odakle sam jutros i krenuo. U dvorištu me niko od komšija ne prepoznaje, osim kera. Dok otključavam vrata, razmišljam o tome da, ako se čovek vrati tamo odakle je pošao, on kao da nigde nije ni bio. Ugasim svetlo, uvučem se u pidžamu, a zatim u krevet. Ne perem zube. Ako sam raspoložen, načnem i drugu paklu. Ako nisam, tada masturbiram. Trijumf erosa nad tanatosom. Posle ovih malih večernjih performansa, umirim se i zaspim. Zaspim sa željom da ja, kao mali čovek, sanjam velike herojske snove. Na primer, da spasavam princezu iz zmajevih čeljusti. A zapravo sanjam samo neke kretenske malograđanštine: da sam Treći čovek. U Beču.