(BEČ, HANA, 10 godina)

Hana, donaela sam ti nešto, iznenađenje. Vidi, to je igračkica, majmun. Kupila sam ga usput. Vidi kako je lep. Kako ima velike oči. Podseća me na tebe. Eto, tvoj je. Neka bude stalno uz tebe, nek ti pravi društvo. Baš ste lepi zajedno.

Hana, moram ovo da ti pročitam.

Pazi, uragan Katrina pogodio Nju Džersi.

Veliki uragan došao sa obala Bahama. Pogodio američko tle blizu Majamija, pa stigao do Nju Orlinsa, gde je proizveo katastrofalne posledice. Velike štete na priobalnim područjima. Osamdeset odsto Nju Orlinsa pod vodom. Izazvao žrtve i u američkim državama Alabama, Tenesi, Džordžija i Kentaki.

Poginulo hiljadu osamstotrijesšest, nestalo sedamstopet osoba. Piše da je to najskuplja prirodna katastrofa u Sjedinjenim Državama ikada. Milijarde dolara.

Uzmi kolač. Lep je. Da poližeš prste.

Olujni talas uzrokovao jaku eroziju tla i obala, u nekim slučajevima potpuno razaranje obalnih područja. petstošezdeset kvadratnih kilometara kopna pretvoreno u vodenu površinu. Zamisli koliko je to?! Morski sisari, smeđi pelikan, kornjače i ribe, ostali bez prirodnih staništa i mesta za parenje. Oluja uzrokovala izlivanje dvajesšest miliona litara nafte. Čitav jedan grad poplavljen mešavinom vode i fosilnih ostataka, ulja. Užas.

Je l vidiš Hana, moja Hanice?

Je l shvataš koliko smo mi srećne?

Je l razumeš ti da je u dvadesetom veku prosečna temperatura porasla skoro za 0,8 stepeni. Za sto godina više nego za prethodnih deset hiljada. A do kraja dvajesprvog veka će da poraste za još bar dva stepena. Nivo mora se podigao. Napolju je ludnica.

Hana, uzmi kolač. Uzmi, uzmi. Sa medom i orasima, kako voliš.

A pazi ovo. U dva samoubilačka napada jutros na stanicama metroa u Moskvi ubijeno više od četrdeset ljudi.

Napad su izvršile dve žene samoubice. Ej, žene! Prva eksplozija dogodila se u sedam sati i pedesetšest minuta ujutru, na vozu koji se zaustavio na stanici Lubjanka, u blizini sedišta bivšeg KGB-a. Šta to znači?

Trideset minuta kasnije usledila je eksplozija na vozu na stanici Park Kulturi. U prvom napadu ubijeno dvadesetdvoje, ranjeno dvanestoro ljudi, u drugom ubijeno dvanestoro, ranjeno sedmoro ljudi.

Eto. Na primer ja krenem ujutru po namirnice do Našmakta, siđem u podzemnu na U-ban, kad tamo, eksplodira bomba i ubije me. Raskomada moje telo na parčiće, da me nikad ne sastave. Ubije me Hana. I šta onda bude s tobom. Je l se upitaš nekad? Ne?

Teroristi. Oni u svojoj kući naprave bombu koja može da sruši ceo kvart ko iz šale. Pun ih je svet. Niko nije bezbedan.

Hana, je l sad razumeš zašto ti ne dam da mrdaš odavde?

Hana, shvati jednom. Neću više da ti objašnjavam.

Evo, piše ovde lepo šta se sve dešava. U Srbiji, u Novom Sadu, a to je blizu, ubilo se četvoro maloletnika. Sumnja se da je u pitanju delovanje sekte Crna ruža. Kaže da ta „Crna ruza“ okuplja ljude najmračnijih sklonosti, mahom mlade, koji služeći svog gospodara, nečastivog, provode najopskurnije rituale. To su satanisti, vole đavola umesto boga.

Veruješ li, Hana?

Pojedi to, dušo.

Oni se okupljaju po kućama u predgrađima gradova u Istočnoj Evropi, u grupama od po dvadesetak ljudi, izgovaraju nerazumljive reči, priređuju najrazličitije rituale i organizuju seksulane orgije. Čak sam čula da se desila kolektivna obljuba nad jednom šesnaesetgodisnjom devojčicom. Pored svega, ti satanisti svom đavoljem gospodaru prinose žrtve i, naravno, pri tome piju žrtvinu krv. Čak su, pre nekoliko godina, na Vaskrs, nečastivom žrtvovali jedno četvorogodišnje dete. Najčešće vrbuju naivne devojčice i dečake oko škola i uveče, po diskotekama. To su strašni ljudi. Oni posebno vole da traže decu po zemljama koje su bile u ratu, jer su tamo ljudi siromašni, i roditelji stalno rade i ne viđaju svoje ćerke i sinove. A tamo je bio rat, tamo u Srbiji. Ti ne treba da brineš. Jer ću uvek da budem uz tebe.

A ti si htela u školu. Kao da ja pričam sve bez razloga. Kao da ja ne mislim o tebi i ne dajem ti valjano obrazovanje ovde.

Hana, to je za tvoje dobro. Nema šta da tražiš napolju. Eto, sad imaš i majmunče.

I sama znaš da je tvoja koža osetljiva. Vidi kako si bela, sunce će te spržiti.

Ovo moram da ti ispričam.

Ima neka deca, ljudi. Zovu ih anđeli, tamo u Africi. Bojim se za tebe, da ne postaneš kao oni – ti mali beli etiopski crnci albinosi. Simpatični su, ali ako izađu na sunce, sprži im se koža. Počnu da se raspadaju. Znaš šta im sve rade, tamo u Nigeriji. Proganjaju ih, jer imaju belu kožu i plavu kosu, a crne roditelje, i plaše ih se.

Ajde, budi dobra, pojedi te kolače.

Doći će vreme za večeru, a ti još nisi ručak završila.

Tamo u Africi ih smatraju duhovima, vešticama. Tamo misle da oni treba da budu ubijeni, pa ih surovo kolju. Povade im kosti, sasuše ih i razbiju u paramarčad, usitne ih, naprave prah. Onda tim prahom od anđela teraju zle čini. To rade ti njihovi vračevi, tamo u Sahari. Znam, nije dobro to što rade, ali to treba da se zna. Moraš to da naučiš.

Imam jedan geografski magazin koji piše o tome na više strana. Ima i slika. Samo da vidiš. Doneću ti. Nauči taj članak napamet, pa ću posle da te pitam, da mi pričaš. To je dobro za tebe.

Hana, je l si gladna?

Hana, da ti donesem malo mesa, ništa ne jedeš.

Spremila sam šnicle. Sa sirom. Onako kako voliš.

Idem da ti donesem.

A ti čitaj o albinosima.

Idem.

Čekaj, čekaj. Šta je sad ovo?

Granica izbledela?

Nisam to primetila do sad.

Nešto si dirala, Hana?

Izlazila si van linije?

A?

Mrzim da te udaram, znaš to. Mrzim da te vezujem. Kako da ti utuvim u glavu da nemaš kud van.

Jesmo li lepo rekle? Jesmo se dogovorile? Mama brine za tebe. Mama ide svuda da ti imaš sve. Ti ništa ne brineš. Ti si tu, u našem svetu.

Zapamti dobro, ovo ti pričam poslednji put:

Evropa. Austrija. Beč. Cigler Gase 97. Stan broj 21. Soba desno od hodnika. Kružni metar iscrtan crvenom kredom pored levog zida.

Tu je tvoj svet. Tu imaš sve.

I ne ideš ti nikuda. Nikada.

Hana, utuvi već jednom u glavu!

Nema druge.

Nema nikoga.

Nema ničega.

Nema ničega čega ovde, na ovom kružnom metru nema.

Nema!