Probudio se sam. Pokuša da sedne, ali klonu od iznemoglosti.
– Osuđen si na život, profesore! –reče sam sebi. – Kada budeš pozvan u Zemlju mrtvih, ni Bog neće moći da ti pomogne. Dani i noći se neće smenjivati, nećeš ništa ni videti ni čuti, ništa nećeš osećati.
Odavde do Besmisla vodi put bez raskrsnice, bez povratka. A tebi su već kupili kartu u jednom pravcu!
Podigao je glavu. Primetio je tračak svetlosti i shvatio da je napolju svanulo i da je sunčano.
-Znaš li da se čovek ne kaje što je proćerdao život, već mu je žao što je život brzo prošao.Žao je i onima koji su uspeli da uzmu sve od života, pa smo tu isti. I niko nema toliko snage da se odupire smrti kao starci, profesore. A ti – niti si starac, niti si proćerdao život i jos uvek si živ.
Ponovo je pokušao da ustane.
– Ne ide ti od ruke, profesore! Nije tvoj dan. Ustvari, nijedan dan nije više tvoj. I ti nisi više svoj! O, kako bi bilo lepo da saznaš zbog čega je to tako i zašto ti se sve ovo dešava! Kada bi živeo u normalnim okolnostima, lako bi našao odgovore na ova pitanja. Ali, kako ni posle dve godine neznaš zašto si ovde, dokle ćeš biti ovde i ima li nade za spas – onda nema pravog odgovora.
Uostalom, ima li čoveka koji je uspeo da reši sve životne zagonetke? Učili su te da budeš dobar, pošten, čestit i pravedan. I roditelji i učitelji i profesori. I još uvek ne veruješ u nepravdu jer je do sada nisi osetio na svojoj koži. Jos uvek pokušavaš da rešiš problem sukoba pojedinca sa sredinom. Ne pitas li se postoji li sukob sredine s pojedincem? Šta motiviše ljude na mržnju prema drugim ljudima, ko organizuje hajke na ljude, zašto to ljudi rade i kako im to uspeva? Da li će Istina uspeti da probije ove kamene zidove i da pobegne odavde?
S mukom je uspeo da se pridigne i da sedne.
– Ti si Ikarov dvojnik, profesore! Pokušao si da poletiš visoko i , za razliku od Ikara, pao u blato! Zato što su dvojnici imitacija originala. Tebi sunce nije istopilo vosak na krilima, tebi je mrak polomio krila. Neki bauk, neki crni oblak koji je zauvek zapečatio mnoge sudbine. Nije mimoišao ni tebe, samo ti neznaš zašto. Ili znaš, ali to treba priznati sebi! To je ono što nema objašnjenja, iako si uvek bio sposoban da uviđaš svoje greške, zablude i dileme i da ih otklanjaš. Ovog puta si pao na ispitu, profesore! Čoveku teško pada saznanje da je apsolutno nemoćan u nastojanju da se bori! Ko je i zašto pomrsio tvoje životne konce, ukoliko nisi lutka na koncu, profesore? A ti si , tako davno, stotinu puta upitao sebe šta te vezuje za ovu planetu, šta ćeš na ovoj mrlji u svemiru. Zar te za nju vezuje samo zemljina teža? Koliko puta si kao mladić prokrstario svemir uzduž i popreko i koliko si bio moćan kao putnik koji se kreće brzinom svetlosti? Tamo, iza Ničega, nalazio si svoje Izgubljeno carstvo i Dolinu samoće na obali Smaragdnog mora, svoje zvezdane staze do Apsolutnog. Zašto si se vratio? Zašto nisi ostao fanatista koji će marljivo beležiti svoja putovanja u Nepoznato? Zašto si se prizemljio? Da bi te uzemljili, zar ne? Ili da bi se uozbiljio, studirao, malo ratovao, malo mirovao, oženio se, dobio sina i zaposlio se kao profesor istorije koji je, zaljubljen u tu nauku, uspeo da prenese svoju ljubav i na svoje učenike? I evo te – na kraju puta!
Potraži je cigaretu po džepovima, ali je nije našao.
– Koliko je pogrešnih koraka do Nepovratka? Kako zaustaviti časovnike i narugati se Vremenu? Može li Iluzija zameniti Prolaznost? Treba li ostariti da bi se uvidele greške iz mladosti? Kako se raspamećen dozvati pameti? Nisi li ti , profesore, eksperimentisao svojim životom? Nisi li grabio pogrešno vreme, zato što si rodjen u takvom vremenu? Kako da se otmeš od Budućnosti kada si doveden u Apsurd? Nije li na sve to odgovor vrlo jednostavan: živeo si dovoljno dugo! Ne pitaj se jesi li bio koristan! Ne pitaj jesu li te iskoristili! Upitaj se nije li ti svega dosta! Nisi više mlad, nisi ni star. Nisi glup, nisi ni genijalac. Nestanak nije ništa strašnije od Nastanka. Klasičan primer suprotnosti kojih niko i ništa nije pošteđeno. Zašto je to tako i zašto uopšte postoji ono što postoji, to, profesore, nije umesno pitanje u ovom trenutku. Baš zato je lako otići, jer samo odlasci su neoboriv dokaz da smo prisutni! Evo ti prilike da to i dokažeš. Donesi ispravnu odluku, to si uvek činio. Ako nikada do sad nisi pomislio, bar jednom, na samoubistvo, ili sa tobom nešto nije u redu, ili nisi bio sposoban da shvatiš koliko smetaš sebi i drugima. Nisi ti lud , ni hrabar, ni kukavica! Možda ima mnogo izlaza iz Apsurda, ali ko da zna njihov broj i ko da pronađe pravi izlaz? I kad bi to uspeo, ne bi to bio onaj isti profesor od pre dve godine, onaj isti suprug i otac, onaj isti čovek!
Pokušao je svuče sivu košulju. Kada je uspeo, poče da je gužva.
-Da li oni koji ne umeju ili neće da shvate opravdanost svog postojanja dižu ruku na sebe? Zašto je samo smrt Neminovnost? Zar rođenje to nije? Zar ti nisi Neminovnost, profesore? Ubiti sebe znači ubiti Neminovnost. Može li se to učiniti tako jednostavno? Hoće li mi oprostiti moji najbliži, moji đaci i moje kolege? Hoće li oni saznati Istinu? Hoće li saznati kako se ovde lako postiže da se u čoveku ubije Čovek, svaki motiv u njemu, nagon i žeđ za životom, želja da se traži izlaz iz Besmisla.
Zastao je u razmišljanju. Pokušao je da se oslobodi sentimentalnosti.
– Nisi li ti, profesore, žrtva poretka u kojem nema milosti za neistomišljenike? Gde su tvoji najbliži, prijatelji, kolege, svi oni ljudi među kojima si bio čovek? Pripadaš li ti svom narodu? Jesu li ljudi kojima si bio okružen – tvoj narod? Treba li ih mrzeti što su te ostavili na cedilu? Ne pokušavaj, profesore, ti, i kada bi to hteo, ne bi umeo! Smrt ne može da te uplaši, nije te ni u ratu uplašila. To je deo života, logičan kraj logičnog početka pa i u ovom vremenu bez Logike. I kako, u tom haosu, zeznuti režim i ne dozvoliti mu da te uništi? Samouništenjem, naravno! Kako ćeš likovati tamo na nebu, samo kad bi oni znali! I zašto analizirati život kada je, iako nije bilo lako, bilo lepo živeti…
Tako je bilo lepo živeti tamo među dobrim ljudima…
Kada je stražar otvorio vrata samice, ugledao je zgrčeno, nepokretno telo zatvorenika.
– Đubre ibeovsko! Ja doš`o da ti kažem za pomilovanje, a ti pola košulje nagurao u usta! – reče besno, okrenu se i pođe uz kamene stepenice.
Goli otok se pekao na suncu i stražar ugleda par škorpija kako pokušavaju da se zavuku pod oveći kamen.
On priđe i smrvi cokulom samo jednu.